Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : I. књига : А—З

БАШТИНСКЕ КЊИГЕ

биле једино у јавноправном односу према владару. Само о тим јавноправним односима реч је у Душанову Законику, а приватноправни односи односно Б. ту нису регулисани, него је то остављено нормирању обичајног права. Поред тих само јавноправно зависних Б. било је још и Б., које су и приватноправно биле за висне, т. ј. чији су сопственици требали да врше службе и да сносе терете у корист оних, од којих су Б. биле зависне. У том смислу може се такође говорити о меропашким и о себарским“ Б., имајући разуме се увек пред очима, да су те Б. и приватноправно биле зависне, и да су њихови сопственици били у далеко неповољнијем правном положају од сопственика властелинске Б.

Ђ. значи у српским правним споменицима и ону имаовину, која је по редовном наследном праву наслеђена од предака, за, разлику од имаовине, коју је неко стекао сам, својим радом и заслугом, а коју извори зову купљеницом. Добра наслеђена. од предака називају се у другим јужнословенским изворима и другим терминима, тако племенштина (нарочито у области хрватске правне историје), племенито (у Босни), дједина (од дјед) такође у Босни, а у новије време у народу такође очевина (што би, према башта = отац, значило дословно исто што и Б.). Често у изворима налазимо и плеонастичких овнака, као на пример 'Ђ. и племенито, и слично. У латинским изворима, та се наслеђена добра означују Kao patrimonium (дакле очевина), bona mobilitaria nji nobilitas (nakame mmeMeHmmnHa), hereditas (maкле баштина), Ђопа аушса (дакле дедовина). За купљеницу у латинским _ивворима има назив ђопа асашвена, — Правнички је разлика између Б. и купљенице важна зато, што је сопственик Б. ограничен у својим диспозицијама односно (5. извесним правима свога рода. Код купљенице таквих ограничења нема, те може сваки с купљеницом слободно располатати »и у смрт и у живот« (Пољички статут), т. ј. бег ујуоз ек тога сапза, Отеге, којима је сопственик Б. ограничен, можемо разликовати у два правца. Сопственик Б. ограничен је правом својих потомака, а у другу руку он је везан, дође ли до продаје или отуђења, извесним правима, свога. рода у опште. Прво поменуто ограничење састоји се у томе, што сопственик Б. принципијелно не сме без велике потребе отуђити Б., него је по правилу мора оставити у истом квалитету и квантитету, како ју је примио од својих предака. Држи ли сопственик да су наступиле прилике, да би био у праву да учини какву »новштину« код Б., мора о томе обавестити суд, који ће његове разлоге оденити, па онда такво отуђење или допустити или забранити (како каже Пољички Отатут судије имају »устављати и разгледати«). Допусте ли судије такву новштину код Б., онда имају

његови рођаци и ближњи право да ту Б.. односно племенштину пре свих страних лица купе, односно, ако је већ продана таквим лицима, да је од њих откупе. То право ствара за сопственика обавезу, да. он Б. не остуђује тајно, него јавно, и да пре, него што је прода страним лицима, понуди своје рођаке који имају право првенства. Деси ли се ипак да је Б. продана туђину, још је увек рођак у одређеном року (у Пољичком СОтатуту година дана) могао од страног лица откупити. Шта више, признато је право откупа ближем рођаку пред даљим. И ако у српским правним споменицима, нарочито у Душанову Законику, нема детаљних одредаба о ограничењу диспозиција правом рода код Б. и о поступку код продаје, ипак не може бити сумње, да је и на тој правној територији вредило исто обичајно право, као и код других Југословена. Што у Душановом Законику нема говора о праву рода код Б. разлог је, што Душанов Закон узима у обзир само јавноправну страну Б., а не и приватноправну, о којој се овде говори. — НЕтичка основа тог HHCTHтута почива у начелу, да онај, ко није стекао, не треба ни да растиче, и да наследник Б. није индивидуално једно лице, него цео низ потомака. Економски разлог има та институција у околности, да се добра недељиво чувају у једној породици. — Разлика између Б. и купљенице није позната само у оквиру наше правне историје, него и код других словенских народа, а и на западу, и ако има разлика.

Литература: От. Новаковић, (Село (Глас, 24); От. Новаковић, Шронијари и баштиници (Глас, 1); От. Новаковић, Баштина и Бољар (Глас, 92); Јиречек, Историја Срба, 3, 64; М. МЛашае , Оје авгагrechtlichen Verhšltnisse des mittelalterlichen Serbien (1903).

М. Костренчић.

БАШТИНСКЕ КЊИГЕ. 5. Taja.

БАШУРА. У крушевачкој жупи и друтим брдским сточарским крајевима зове се Б. говеђи бураг, добро испрат, који се разапне на пруће и добро осуши. Ту сасушену кожу обмотавају преко чарапа кад се ноге у опанке обувају. Б. штити ногу. да не прокисне. Сада је Б. изобичајена.

Н.

БАШЧАНСКА ПЛОЧА, налази се у цркви Ов. Луције код Нове Башке на острву Крку. Натпис је урезан у камену плочу тлагољским писменима. Оастављен је #8: два дела. У првом се говори о даровници краља, Звонимира (Ов. Луцији, а у другом о томе, како је опат Добровит сазидао. цркву Ов. Луције. Б. П. је најстарији језични споменик, који је очувао израз. »краљ хрватски« и његово народно име. Звонимир. Осим историске важности има овај споменик и графичку важност. Изгледа, да је најоправданије датирање овога. споменика, око 1100.

— 1839 —