Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : I. књига : А—З

БЕГО

'Литератур a: Dr, Carl Сгаађеге, | (Орпско-хрватски Алманах, 1911), рококо-.

Agrarverfassung und das Grundentlastungsproblem in Bosnien und der Herzegovina (1911); Др. Трухелка, Хисторичка подлога. Атрарног питања у Босни (1915). Ту је наведена, литература.

М. Ковић.

БЕГО МАРИН ДР,, приповедач (16/11 1881, Сплит). Средњу школу свршио је B. y Оплиту, права је учио у Загребу и Ђечу, где је постао доктор (1909). Живи сада као адвокат у Оплиту. — Б. је на· писао: (О мора (1911), збирку новела у издању Д. Х. К.; Низ нашу обалу (1919), козерије с карактеристикама наших приморских градова; Новеле (1916) у издању Матице Хрватске, и роман У очекивању (1917). У Забавној Библиотеци изашла, је књига КЕва (1925), у којој су уз старије, и неколике нове новеле. Ђ. се јавља све ређе, и ако га је критика прихватила. као одличног приповедача. 5

БЕГОВАЦ ЈЕЗЕРО, перијодско језеро у Липи, источно од Мале Капеле, између Високог Врха 1.125 м, Плашке Главе 794 м, Великог Шиштеника 829 м, и коте 800 м, 7 км југоисточно од Плашког. Површина 0.77 RM”, надморска висина језера je 487 M, дубина 3—4 M. JJ]. B.

БЕГОВИЋ МИЛАН, књижевник (19/1 1876, Врлика, Далмација). Овршивши реалку у Сплиту (1894), учио је природне науке у Загребу, али је ту накнадно UIOложио и тимназијску матуру, па онда у Ђечу свршио романистику. Олужио је на реалци у Оплиту до 1908. Режисер Бергер позвао та је на своје позориште (Депвсћев ЗУсћаизрјеЊацз) у Хамбурт, где је постао и драматургом. Затим је био драматург и режисер у позоришту Neue Wiener Biuhne (19192—1915), док није морао, за време рата, ступити на војничку дужност. Живи у Загребу као професор Глумачке Школе. — Џрви пут се је јавио Б. песмом Христ у ДВијенцу (1892). Кратко време ватим издао је прву своју збирку под насловом Џјесме (1896). Оледећа – збирка – песама. Књига Бокадоро (Воссабого) (1900), што ју је издао под псеудонимом Хегез де ја Maraja y почетку борбе »старих« и »младих«, значила је књижевни догађај 88 продирање нове књижевне струје. После тога, за руско-јапанског рата, изашла, је збирка сонета Живот за цара (1904). Друштво Хрватских Књижевника издало му је изабране песме од 1896 до 1911 под натписом Врело (1912). Под псеудонимом Станко Душић издао је драму у 3 чина Муггћа (1902), а после тога изашле су његове драме: Менует (1903), комедија. У једном чину; Venus Victrix (1904), KOM6eдија у једном чину; Госпођа Валевска (1906), драма у пет чинова, у стиховима, из Наполеоновог времена; Стана (Савременик, 1910), драма у три чина, из далматинског живота; Бискупова синовица,

игра у једном чину; Чичак (Савременик, 1913), комедија из далматинског живота у једном чину; (Свадбени лет (19929), драма у три чина, и Божји човјек (1924), драма у три чина. Оглелао се и у лепој прози, као новелист, и штампао је успео роман из далматинског живота Дуња у ковчегу (1921).

_ Хрватска белетристика »старих« при крају 19 века била је укочена, везана патриотским тенденцијама политичке ситуације и свим друштвеним и моралним обзирима. Истицали су се осредњи или никакви таленти, а и најачи таленти имали су ограничену уметничку културу. Од »младих« најаче Б., нарочито Књигом Бокадоро, разбија ту атмосферу, пуном слободом уметника и великом књижевном културом, што је постало обележјем нове генерације. Али у Б. је уметничка култура јача од његова талента, и зато у његовим делима, нарочито у драмама, има, више техничке вештине него истине и дубине уметничког доживљаја. Б. је радио у свима књижевним родовима; он је лирски песник, драматичар, романсие, новелист, критичар, нарочито позоришни, фељтонист и т. д. Највише се удаљио од своје лирике, у којој се као уметник најаче изразио, а најтешње се приклонио

драматици, у којој најбоље може да се огледа стечена техника, виртуозност и

модерна уметничка култура. B. Водник.

БЕГОВИЋ НИКОЛА, прота, писац и национално-просветни радник (1/12 1821, Беговићи, Банија — 20/4 1895, Карловац). Ђ. се школовао у Костајници, Суњи и Плашком, где је свршио епископско-клерикално училиште. 1842 и 1843 био је учитељ српске основне школе у Костајници, затим Ђакон и парох у Петрињи (од 1845), тде је успео да истисне немачки језик из катихизовања и замени га српским. 1848 будио је и развијао српска осећања. у Банији, и цео је свој век учио србовању у Хрватској. Због тога је трпео прогонства и тамницу, али је остао непоколебљив. Из Петриње је присиљен био да оде у Перну, а 1862 отворило му се широко поље рада у Карловцу, где је, као учитељ вере, са ванредним успехом деловао не само у основној школи као дотле, него и у вишој девојачкој школи, реалци и гимназији, кадетској и шегртској школи, болници и тамници, а нарочито, доцније, у мушкој и женској учитељској школи. Више од три деценије предавао је Б. ту многим српским генерацијама. не само веронауку него и »ербоук«. 1867 походио је Б. словенску етнографску изложбу у Москви. 1861 изабрали су Крајишници BB. за свога заступника на земаљском Сабору у Загребу; а од 1867 до 1885 био је посланик слуњскога среза на народно-дрквеним Саборима у Оремским Карловцима. — Б. је био и обилат радник на књижевном пољу,

= 140: =