Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : I. књига : А—З

лредњем веку изгледа да је БЂ. припадала хрватском краљевству, од којега ју 'је отео немачки витешки ред. После су у њој господарили оглејски патријарси и торички грофови 'и на крају Хапебурзи. И ако део војводства Крањског, Б. је имала увек извесну самосталност и властитог главара метличке марке. Главне тачке Б. су варошице Чрномељ и Метлика, у 15 и 16 веку главни ослонци: ОСловенаца у борбама против Турака, док није била у другој половини 16 века подигнута тврђава Карловац. Белокрањци су се често као лака коњица огледали са муслиманским Босанцима. Због непрестаних турских упада Б. је углавном изгубила своје старо становништво. Тако се на пр. говори за велико село Грибје (данас преко 100 кућа) у једном извештају од 1594, да. није остао после турског напада ни један плут (кућа). Празну земљу населили су Хрвати и СОрби, склањајући се од близине Турака. Прве хрватске колонисте изгледа да је довео (1526) властелин Кобасић из околине Бихаћа. Брзо затим (1530) дошли су са босанско-хрват"ско-далматинске тромеђе, наиме од Срба, ·'Унца и Гламоча, православни Орби, штокавско-ијекавског товора. Староседеоци Ђ. су само Шокци у семичкој жупи, као и становници неких села изнад Метлике, и 'можда село Запуђе, у драгатушкој жупи. За то народ у Б. говори хрватски, "словеначки и српски, и ако се осећа Оловенцима. Познатија имена Белокрањаца ту: Иван Ленковић (заповедник целокупне војне границе у 16 веку), баруни ТГусићи (хрватско праплемство пореклом из Лике на твластелинствима Градац и ЂВиница), Јуре Кобе (Илир), Иван Навратил (фолклорист), Алојвије Гангл (скултор), епископи BprHH и Отариха, Фран Шукље (бивши земаљски тлавар Крањке), Отон Жупанчић (лирски песник), Ентелберт Гантл (песник и педагог), Камбич (сликар), Н. Жупанић, Фран Дерганц (хирург, песник и философ), Милан Плут (публициста). Н. Жупанић.

БЕЛОКРАЊЦИ. | Становништво Kpamке са јужне стране планине Горјанаца (1.181 м) носи колективно име Ђ., због белог одела, за разлику од осталих Hpaњадца, са оделом тамне боје и другачијег (алпинског) кроја и укуса. У Белокрајини подразумевају Крањцем Словенца, па био он из Штајерске, Корушке, Горичке или грањске. Напротив Црнокрањеки суседи новомешког среза називају Белокрањце >Хрватима«, Je разликујући = тамошње ЛПокце и Орбе од осталог основног становништва. Пре доба турског четовања по Белокрајини, које је почело већ рано, у 15 столећу (1408, 1431 и т. д.), изгледа да је тамошње _ становништво било хомогено, ва ортанеким продужењем у кајкавштину „на десној страни Купе и органским наставжом ка рибнишко-долењском говору. Услед

БЕЛОКРАЊЦИ

жестоких и готово свакогодишњих турских напада у 15 и 16: веку почело је нестајати староседелаца, а готово испражњену земљу (нарочито поље) заузимали су Хрвати и Срби. Домаћа имена (пришверки) породица често показују порекло досељеника; тако на пр. у адлешичкој и подвемељској жупи: Крбавци (из Крбаве), Лопарци те Лопара, у Хрватском Приморју), Ђрињци (из Бриња у Лици), Шваршчани (из Шварче код Карловца). Хрвати су бежали испред Турака почевши од DHхаћа и Уне у Крањеску. Срби. су се доселили у више махова, и то први пут у Жумберак (1530 и 1534), Мариндол и Бојанце (вероватно 1546). Старо становништво се одржало само на падини и испод падине дољењско-кочевске висоравни у семичкој жупи; то су тако звани Шокци, са мутним вокалом 4 и полугласом Ђ ) товору.

Б. претстављају шарен етнографски мозаик, талог бурних догађаја и мигра-. ција 16 и 17 века. Џрема говору и оделу разликују се међу Б. три главне групе: 1. Хрвати, као главно и основно становништво, уз Купу од пољанских Раденада, или чак Осилнице до Божјакова, испод Метлике. За Хрвате држао је ове Покупце и Валвазор у 17 столећу и JI. Козлер у своме Земљевиду словенских покрајин (1864), а семички Шокци још и данас називају тим именом своје јужне суседе. 2. Срби (штокавци ијекавци) у Жумберку, Мариндолу и Бојанцима. Жумберчани су примили у 17 и 18 веку унијатство. Они се данас осећају Хрватима. . Мариндолци и Бојанчани, који су задржали православље осећају се Орбима. 3. Шокци у семичкој жупи, који се од вајкада убрајају у СОловенце, под утицајем цркве, суда и школе. Исти је случај и са тамошњим Хрватима (само не Ca TOликом свешћу), који бројно и етнографски управо и претстављају Б. — Ђ. (некадашњи Хрвати) деле се према говору и народној ношњи у 4 групе: 1. Пољде или Метличане у подземељској, метличкој и радовишкој жупи. 2. Привршце у адлешичкој, прелочкој и виничкој жупи. 3. Пољанце у жупама Стари Трг на Купи и Врх. 4. Костелце. — Чрномељска. и драгатушка жупа заузимају средину између Шокаца, ШПољанаца и Пољаца (Метличана). Џољци и Привршци још и данас говоре: вук место волк или воук, мучати место молчати, Купа место Колпа или тоупа, ја место јаст или јест. Привршци изговарају старо. + јасно жао а, док је код Пољада остао полуглас: Ha пр. у Адлешицама јарац, ткалац, ја сам бил, У Грибљанима, ткалБи, Ja GbM (bj Иг. JUL

И ако је било народно одело по моме посматрању (1885—1910) свуда, бело, ипак. је било диферецијације према наведеним трупама. – Наједноставније, _ најконсервативније и најсиромашније одевали су се

јарљи,

— 147 —