Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : I. књига : А—З
био је ово добро принц Евген Савојски, а · по његовој смрти припало је оно државној комори. После ослобођења Б. је као фидејкомисно добро узела наша држава, и она њиме управља.“ ДИ.
БЕМ ЛЕНАРД (1833, Бела Црква). Ђавио се нарочито археологијом, нумизматиком и историјом Баната и Беле Цркве. Прво његово дело Geschichte des Temescher Banats {1861), касније JO изашло, поправљено, на мађарском језику (1867). Б. је написао многе чланке из историје Беле Цркве, историју Беле Цркве и монографију о Шанчеву. : 0.
БЕНА, врста винове лозе. Раширена. је у мостарском и столачком срезу, а има је засађене и у срезу љубушком. Даје јако вино, које се увек меша са вином од жилавке. i.
БЕНЕВЕНТАНА је врста средњевековног латинског писма, које је пет столећа живело у јужној Италији, а веома се раширило и самостално живело и у Далмацији. Б. је постала од млађег римског курсива, као и друге врсте т. зв. националних писама. Имала, је два типа, и то: тип облих слова, и тип угластих слова. Као и латински језик, који је био у раној средњевековној хрватској култури доминантан, проширила се и БЂ., која није била само писмо рукописа, него и исправа, па су се њоме служили без сумње и у канцеларији хрватских кнежева и краљева. Многобројни споменици, рукописни и дипломатски, уверавају нас о бујном животу тога, писма. Б. су особито неговали манастири бенедиктинског реда, који су били најживљи носиоци хрватске просвете, у епохи народне самосталности. Б. је донесена, из Италије нарочито акцијом монтекасинских монаха и сукобила се са каролином (врста писма, која је из Франачке продирала у ове крајеве европског
запада), и остала је кроз неколико. сто-
лећа (од 9 до краја 13) доминантном у културном и свем јавном животу. Б. има у Далмацији специјалне индивидуалне ознаке, које је у неким појединостима, одликују од талијанског типа. Она је у Далмацији претежно облог типа. Џоследњи рукопис B. je Chronica Salonitana Томе, архиђакона сплитскога (1268). — Раније су Б. називали разним именима, но најчешће као лантобардско писмо. Данас је у науци прихваћен назив Б. Пре Ђ. у Далмацији се употребљавао млађи римски курсив све од 5—8. столећа, и то у пословном животу, полуунцијала (која је развила, свој специјални тип), и то до краја 8 (можда и у почетку 9) века. Затим каролина (сачувани су примери од 10 до 12 века) и готица (од краја 12/13 до 15 века). Са хуманизмом нестало је готице (књижне и курсивне), а превладала, је хуманистика. Кад се упозори на све врсте епитрафске капитале од најстаријих времена до 15 века, онда се види, да је ла-
ЂЕНЕДИКТОВАЧКИ РЕД
тинско писмо у Далмацији проживљавало свој генетички развој, а. у поједи- ·. ним врстама писма. отворило и индиви-. дуалних ознака. :
Литература: Е, А. Тоем, Тће Вепеventan Script, [1914]; V, Novak, Scriptura Beneventana, G O0COO0HTHM обзиром на тип далматинске Ђ. (1990). В. Новак.
БЕНЕВОЛЕНЦИЈА (Га: Вепеуојепсја), потпорно добротворно друштво сефардских Јевреја. Основано је у Сарајеву 1892. Првобитни задатак му је био: помагање сефардске сирочади. Од 1908 постала. је Б. и просветно друштво, и шири се по свима, већим местима Босне и Херцеговине. Од 1923 променила је Б. донекле свој протрам, и од: тога доба има задатак: поматање просветног и културног напретка свих Јевреја у Босни и Херцеговини. 1924 Б. је издала један алманах, претежно белетристички и са информативним о чланцима о Јеврејима у Босни и Херцеговини, под уредништвом Станислава Винавера.
ОНИ
БЕНЕВРЕНКЕ, сукнене беле уске чакшире без украса. Носе се у Великој Муни (Истра). Око Книна су од плавог сукна.
7
БЕНЕДИКТОВАЧНКИ РЕД (ОЗВ — Огао Залсн Веле сн; Ред Светога Бенедикта) је најстарији између свих данашњих 8ападних редова. Прозвао се Б. по своме оснивачу Ов. Бенедикту, потомку, како се вели, племените и тгласовите породице „(око 480, Норћа, Мигеа, Могсја — 21/8 око 543, Монтекасино), који је основао. ред не само за мушки (бенедиктовци), нето :и 'за женски пол (бенедиктовке). Правила, реда деле се на 73 главе. Према њима сваки самостан чини једну посебну хришћанску обитељ. Обитељима. је на челу један опат (ађБаз, отац), односно опатица, {abbatissa mmm Majka). Опате помажу приори или декани. Време је подељено на, молитву, рад и одмор.
Бенедиктовачки се ред из Италије, поименце из Монтекасина, брзо проширио по читавоме западу. У нас је најбоље успевао у Далмацији, где су га и хрватски владари на разне начине потпоматали. Тако је већ кнез Трпимир подигао око 850 један, без сумње бенедиктовачки, самостан, близу свога, кнежевскога двора под Клисом и у њ сместио збор браће. Врло је вероватно, да је то био онај исти самостан, који се касније називао »самостан Св. Петра од Солина«. На другоме се месту срећемо са самостаном Кршевана (Хривотон) у Чадру, коме је хрватски краљ Петар Крешимир ТУ потврдио 1067 по: седе, што их је имао у Диклу и на острву Џалшману. Овај се самостан додуше у повести првипут спомиње 918, али је зацело и пре постојао. Неко је време био опустео, али су, та Задрани 986 обновили. Самостан је играо знатну улогу, не само у културном, него и на политичком пољу,
— 151 —