Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : I. књига : А—З

Милош одмах прегао да им ограничи власт. Beh 1816: донесена је уредба за свештенство, која је фиксирала епископске и свештеничке приходе, а 1822 Скупштина је забранила, да епископи иду у народ ради својих прихода, већ да им га кнезови купе заједно с. државном порезом. Уз то је Милош основао и KOHGHCTOрију, у коју је, поред митрополита, поставио по једног архимандрита и кнеза, али већ 1825 она је укинута, и сви брачни, као и други њени судски послови, прешли су у делокруг кнежеве канцеларије. Те реформе Милошеве биле су први корак ка независности српске цркве у Србији. Када је 1830 кнез Милош добио хатишериф, да је Србија самоуправна Кнежевина, осигурао је њиме и право, да Срби сами себи бирају епископе, а цариградски патријарх само да их потврђује. На основу тога Цариградска, је патријаршија опозвала одмах оба последња фанариота на епископским столицама у Србији, београдског митрополита Антима и ужичког Герасима. Кнез Милош, у договору са црквеним и народним шпретставницима, (Донео је онда решење, да ве ужичко-шабачка · епископија подели на ужичку, са седиштем у Чачку (данас жичка) и шабачку, те да оне, заједно са београдском епископијом образују аутономну београдску митрополију. За првог београдског митропо“ лита, постављен је онда храбри архимандрит враћевшнички Мелентије Павловић (18330—1833), за ужичког епископа архимандрит сретењски Никифор Максимовић, а за шабачког епископа архимандрит Герасим Ђорђевић. Нешто доцније, 1832, кнез је Милош склопио конкордат HBмеђу Орбије и цариградске патријаршије, по коме је православној цркви у Србији призната аутономија, а београдски епископ је добио име архиепископа и чин митрополита целе Србије. По томе конкордату митрополита и епископе бираће кнез и народ, избор митрополита јавиће се патријарху, и он ће давати допуштење, да се његово посвећење обави у Орбији. ба сваки нови избор митрополита даће се по 300 дуката дара патријарху, а у име данка за епархије даваће се 3.000 троша, тодишње. Оставштина митрополита и етископа, припада држави, а не патријарху, као дотле. Шри богослужењу београдски митрополит помињаће и даље патријарха, као свога врховног духовног старешину, а њега. ће помињати сви епископи у Србији. Од патријарха ће се добивати и свето миро.

Митрополит Мелентије умро је већ 8/6 1633. Њега. је наследио Џетар Јовановић (1833—1859). Он је одлично извео организацију своје митрополије, по примеру карловачке митрополије, и основао је још једну епархију, тимочку, када су 1838 добивени шест нових округа; затим је уредио парохије, намесништва и шпротопресвитерате, увео је матице венчаних,

БЕОГРАДСКА. МИТРОПОЛИЈА

крштених и. умрлих, спровео је ред у 60тослужењу и дао штампати богоелужбене књиге у новооснованој штампарији у Београду, установио је плату митрополиту и епископима, која је, углавном, севе до скора важила, уредио је архијерејски сабор, епархиске духовне судове и велики духовни суд, написао је устројство за духовне власти и настојавао је да се дижу цркве и обнављају манастири. — 'Тај рад наставио је његов наследник Михаило Јовановић (1859—1881 и 1889—1898), када се Петар због промењених политичких прилика морао уклонити из Србије. Митрополит Михаило био је последњи беотрадски митрополит, за кога је још требала потврда цариградског патријарха и који је био дужан да та спомиње при ботослужењу. За време његове управе, после српеко-туреког рата од 1876 до 1878 и протлашења Орбије за независну кнежевину, царитрадски патријарх и његов синод протгласили су (1879) београдску митрополију за потпуно независну и самосталну (аутономну и аутокефалну) црквену област. Са, проширењем СОрбије у то доба увеличала се и митрополија са новом, нишком, епископијом. Када је митрополит Михаило 1881 морао да остави за неколико тодина престо, заменио та је као београдски митрополит Теодосије Мраовић (1883—1889) до његовог повратка, а када је умро (1898) наследио та је Иноћентије Павловић (1898 до 1905). После њега дошао је данашњи београдски митрополит Димитрије Павловић, који је 1920 изабран за српског патријарха, када је спроведено уједињење српеке цркве по свима областима. где православни Орби живе у Орпску Шатријаршију. С повећањем територије Краљевине Србије, после ратова од 1912 и 1913, повебана је и Ђ. М. са три нове епископије, скопљанеском, – велешко-дебарском и призренском. — После Светског Рата учињен је нов распоред епископија у Јужној Орбији, те је 1920 укинута велешко-дебагрска, а обновљене су: охридска, битољска. и штипска. Затим су од београдске впископије 1921 одељени моравски и пожаревачки протопресвитерати и у њиховим траницама обновљена, је стара браничевска епископија, са седиштем у Пожал ревцу.

Према томе данашњу београдску митрополију сачињава 11 епископија, од којих су шест (београдска, шабачка, жичка, нишка, тимочка и браничевска) у северној Србији, а пет (скопљанска, призренска, охридска, битољска и штипска) У Јужној Србији. — У свима овим епископијама води се црквена управа углавпом, по закону о црквеним властима ва, Краљевину Орбију од 1890, са доцнијим изменама и допунама. — У свакој епархији је стална судска и управна. власт духовни суд, коме је претседник један протопресвитер, а чланови су два редовна

— 197 —