Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : I. књига : А—З

њевцем (1713—1725), одмах су предузели акцију, да епископије у новозадобивеним крајевима уђу у састав карловачке митро“ полије, да се тако очува бар црквено јединство православних СОрба под аустриском влашћу. Аустриске државне власти биле су противне томе из политичких разлога и, ослањајући се на амбицију београдског митрополита Мојсија Петровића (1713—1726), образовале су у добивеним. областима засебну београдску митрополију, којој су потчинили и румунског епископа у Римнику. Али, када је карловачки митрополит ускоро оболео, народни претставници су успели, да му београдског митрополита поставе за коадјутора, а када је митрополит умро, једнотласно су, на Сабору 1726, изабрали Мојсија Петровића и за карловачког митрополита. Државне власти морале су за тај мах пристати на готов чин, али су после смрти Петровићеве (1730) опет живо настојале, да раздвоје Србе на две митрополије. Међутим на (Оабору 1731 једнотласно је изабран дотадашњи арадски владика, Вићентије Јовановић за митрополита, уједињене београдско-карловачке митрополије, те је то уједињење остало све до мира у Београду (1739), по коме је сва северна Србија поново дошла под турску власт. Оба митрополита београдско - карловачке митрополије били су енергичне, просвећене и разумне старешине, те су за кратко време своје управе врло много учинили, како за напреднију и бољу организацију црквене власти, тако и за духовну културу у опште међу СОрбима под аустриском влашћу.

Литература: Ј, Schwicker, Die Vereinigunš der serbischen Metropolien von Belgrad u, Karlovitz 1731 (1881; српски превод у Веснику српске цркве за 1894); Д. Павловић, Администрација и црквена, политика аустриска у Србији од 1718 до 1739 (Глас, 62); Р. Грујић, Српске школе у београдско - карловачкој митрополији од 1718 до 1739 (1908); Р. Грујић, Прилози за историју Србије у доба аустриске окупације 1718—1739 (Споменик, 52); Д. Руварац, Митрополија београдска око 1735 (Споменик, 42): М. Милићевић, Ђелешке о неким нуријама и манастирима у Србији (Споменик, 37). Р. Грујић.

БЕОЧИН. 1. Село у Срему, котар Илок, испод Фрушке Горе, станица вициналне железнице Џетроварадин—Б. (17 км), крак индустриске железнице до пристаништа на Дунаву. Има пошту, телеграф и телефон. Има 2234 становника, општинско поглаварство, православну парохију, цркву Спасов дан и манастир Ђ., основну школу.

J. M-xu.

2. Манастир у Фрушкој Гори. Црква је посвећена Вазнесењу. Година, оснивања B. непозната, је. 1622 његови монаси долазили су у Русију по милостињу. 1697 патријарх Арсеније допустио је монасима

= 161 —

| [

БЕРБЕРИН

манастира Раче, да се настане у Беочину, који је тада био запуштен, и који су они обновили. 1732—40 подигао је нову цркву Ђ. Миливој Милановић из Футога. Иконостас су сликали живописци Димитрије Бачевић (из Карловаца) и Теодор Крачуновић. 1753 спомиње се у Беочину капела Св. Ђорђа, поуздано подигнута од монаха, рачанских (успомена на скит Ов. Ђорђа код Раче). В. П-Ћ.

БЕОЧИНСКА ФАБРИНА ЦЕМЕНТА А. Д., Беочин. Основана је 1923 ради национализације секвестриране – фабрике meмента у Беочину, својине Уније Беочин-

ских · Фабрика | Цемента. Главница = је 13,500.000 дин. Има 35 пећи. ШПокретна снага је 5.500 коњских снага. Годишњи

капацитет је 10.000 вагона роман-цемента и 30.000 'ватона портланд-цемента. Запослено је око 2.000 радника. — Старо друштво, основано 1907, преузело је фабрику од фирме Оренштајн и Шшидцер, која је купила земљиште од Манастира, Беочина 1891. С. 7,

БЕРАВИЦА, река у Јужној Србији, лева. притока, Блата. Извире из Кретаца (554 M) и Бориле, улива се испод села Боротина. Дужина 25 км, површина слива 281:4 км“.

Џ. В.

БЕРАНЕ, варош у долини реке Лима. Има око 3.500 становника. По вери. су муслимани и православни. Б. су 1862 основали Турци. — B. највише води трговину са житом и стоком; пазарни је дан субота. Окружно је место, има осморазредну тимназију и учитељску школу. У близини је манастир Ђурђеви o

BEPAP BMHTOP (Вегага Утског), професор и политичар француски (1864, Морез, Јура). Свршивши Есоје Могшаје звирепеште (1889), путовао је по истоку, као члан Есоје фалсајзе у Атини. 1894 положио је докторат књижевности, са тезом L'origine des cultes arcadiens, Me указује на сталне феничанске утицаје код Грка. У студији Цез Рћешсјепз de 1 Odysвее (1902—03) доказује B. веродостојност омиреких описа по Средоземном Мору. Издао је 1924 свој изврсни и коментарисани превод Одисеје. — Као дугогодишњи хроничар Ееупе де Ратј5, објавио је Б. већи број студија о источном питању. Поводом анексије Босне, Фридјунтовог процеса, и за. време (Светског Рата, речито је бранио нашу националну ствар. Као председник друштва МаНоп Serbe en France, старао се, са великом преданошћу, заједно са т-ђом Берар, о нашим избеглицама, нарочито ђацима. Инспиратор Српског Дана, написао је предавање, које је 26/5 1915 држано по свима француским школама. 1919 и 1924 је изабран за сенатора.

БЕРБЕРИН је занатлија, који се бави бријањем и шишањем, а поред тога у ве.