Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : I. књига : А—З

АЛБАНИЈА

леђем Балкана. Услед тога утицај Dpoманског елемента узимао је маха међу Албанцима и оставио много трага у њиховој култури, особито у језику. — Политички, Албанија за дуго није имала нарочитог значаја. Од краја 4 века она. је била, византиска провинција. Само име и појам Албаније ограничени су били у раном средњем веку на узак круг око Кроје, а доцније се проширили на подручје севера и југа. За време словенског учвршћивања на Балкану Орби су Албанце прилично потисли, нарочито из Зете. Скадар је у Ђодиново време био српска престоница (1082—1101). Од 11 века почиње већи политички значај А., за време борби Нормана и Византинаца (1080—1185). Срби су освајали северне крајеве А. већ од Немањина времена (1180—1186). Кад је основано Латинско Царство (1204) А. је дошла под власт епиреког деспота, односно после цара, али је одржавала живе везе са Србима. Господар Кроје, Димитрије Прогоновић, постао је зет Стевана Немањића. После пораза цара Теодора Епирског на Клокотници, А. су освојили Бугари, и држали je кратко време (1930—1946), а. после тога, је понова заузело Никејско Царетво. Епирска династија била је у сукобу са грчким господарима у Никеји и ушла је у везе са 84падњацима, посебно са Манфредом, краљем Сицилије. Савез епиреко-франачки поматао је и наш краљ Урош и успешно је ратовао у савезу с њима против Никејаца. У А. ушле су чете сицилијанског краља. Њих су, после пораза Манфредова. (1266), замениле чете анжујске династије. Тада се први пут јавио појам »албанске државе« или »албанског краљевотва« (гедnum Albaniae). Планове анжујске династије против Византије поматао је једно време и краљ Драгутин, сродник Анжуjama по жени, а вероватно и по мајци, и краљ Милутин. Али Византија је успела, да потисне Франке из А. и да им ограничи власт на сам Драч с малом околином. Кад се краљ Милутин оженио грчком принцезом Симонидом (1299), променио је своју политику према. Византији у њену корист (сем кратког прекида око 1308), и дошао је стога. у сукоб с Анжујцима. Тада. се јављају његове претенсије на. А. Млетачка, влада писала је Милутину 10/5 1309, kao, Servie, Chelmie, Dioclie ac Albanie regi. Потпуно освојење А. за. Орбе извршио је Душан од 1343—48. У франачкој власти остала су само приморска места. Кад је ратовао у Епиру и Тесалији 1348, Душану су Албанци чинили многе услуге, сачињавали добар део његове војске и он их је ради тога награђивао и поматао њихову имиграцију у Епир. Од једне раније сеобе (1325) и од тога времена, почела је албанизација Епира. У освојеној области Епира постао је намесник Душанов полубрат Симеон. Од тога доба па до краја 15 века српски језик са ћирилицом био је службени језик у државној канцеларији

албанских главара. — После Душанове смрти северна је А. једно време била. у власти Балшића. Али се тада почињу истицати и домаћи господари. Нарочито је био моћан Карло Топија, противник Балшића и Франака, којима је отео Драч. За време турског освајања Албанци су у невољи тражили помоћи код Млечића и предали су им своје градове: Драч (1392), · Љеш (1393), Скадар (1396). Покушаји деспота Стевана Лазаревића a заузме Скадар остали су без успеха. У борбама против Турака у 15 веку рашчуо се по целом свету највећи јунак албанске историје, Ђорђе Кастриот, прозван Скендербег. Ђорђе је био син Ивана Кастриоте. Као талац био је предат Турцима и тамо потурчен. За време мађарско-српеког рата против Турака, 1443, Скендербег је побегао y А., заузео Кроју од Турака, примио поново хришћанство и почео очајну борбу против Турака. Сам султан Мурат П беше дошао у А. да сломије његов отпор, али се без успеха вратио испод Кроје (1450). Чак ни освајач Цариграда, Србије и Боске, који је у два маха лично кретао против Скендербега, није могао да га савлада у његовим тешко приступачним кланцима (1466, 1468). Тек после Окендербегове · смрти, 1468, заузели су А. Млечићи и Турци. Крајем 15 века сва је А. била у рукама Турака. Добар део њезина становништва примио је ислам, нарочито у средњој А. и као привилегован елеменат ширио се на рачун хришћана. Нарочито ширење муслиманских Албанаца почиње после Beлике сеобе Срба у Аустрију, 1690, после ратова у 18 веку и нове сеобе Срба од 1739. Албанци тада почињу превлађивати по целом Косову, и даље све до Куршумлије, а. према северу до саме Рашке. Турци су то надирање Албанаца поматали свима начинима, гледајући у тим борбеним брђанским племенима природне савезнике против Срба. Албанци су имали нарочито честе борбе с Црногорцима. Читав 18 и 19 век пун је узајамне борбе и мегдана. Као веома огорчене помињу се борбе са. ЂБушатлијама. "Ти тосподари Скадра упадали су чешће у Црну Гору. Махмудпаша. Бушатлија продро је 1785 до самог Цетиња и запалио манастир у њему, али је 1796 платио главом у крвавој борби на Крусама. — Према Турцима албанска. племена нису имала много поверења, не хотећи им никад допустити да се мешају у њихове унутрашње ствари и да кваре њихову патријархалну племенску органивацију и традиције. Кад год су Турци покушали, да их подведу под опште уредбе целе царевине, нарочито са реформама, увек су наилазили на љут и крвав отпор. Нарочито су учестале те борбе од доласка. младотурског режима, од 1908—1912. Самостална албанска држава створена је закључком великих сила, на конференцији у Лондону, 1913, при ликвидацији балканског рата, када је Турска потиснута.

og: —