Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : I. књига : А—З

АЛЕКСИНАЦ

АЛЕКСИНАЦ, варош у Србији (нишка област). Има испод 5000 становника. На ушћу реке Моравице, у плодном Алекесиначком пољу, где успева добар дуван. А. има гимназију, учитељску школу, првостепени суд, пошту и телеграф; среско је место. — По Јиречеку се А. помиње тек 1616. Био је обична паланка у којој је седео спахија са нешто јаничара. Турци су та звали Опахикјој. А. је био важно место на Цариградском Друму. И. |.

АЛЕНКСИНАЧКА БАНКА. Основана 1908. Централа Алексинац. Капитал 918.990 дин. - ЈЕ.

АЛЕКСИНАЧКА ШТЕДИОНИЦА. Основана 1887. Централа Алексинац. Капитал 500.000. Улози 2,304.192, менице 1,942.563. Председник Илија К. Илић, директор Мил. Јов. Гајић. IH. C.

АЛЕКСИЋ АНЂЕЛКО, војвода прве ортанизоване комитске чете, која је прешла из Србије у Македонију, и на Четирцима, у мају 1904, сва изгинула у борби с Турцима. А. је већ као момчић почео, као и други његови земљаци, долазити на печалбу у Београд. 1897 ступио је у бугарски комитет и учествовао је у илинданском устанку 1903. Када се устанак завршио поразом, А. је дошао на зимовање у Београд, где је одмах ступио у тек почету акцију за образовање српског четничког покрета. У мају месецу 1904 превео је А. прву српску чету, али у борби на Четирцима, изгинула је цела та чета са војводама, А. и Крстом Мустаћином. M. M.

АЛЕКСИЋ БОГОЉУБ, свршени IHpaBник и дипломирани архивар (26/11 1873, Банатско Петрово Село). Бавио се проучавањем историје, археологије и етнографије, нарочито Баната. Од расправа, штампаних по разним стручним часописима, најзнатнија му је Историја торонталске жупаније од 1779 до 1867 (штампана у монографији о торонталској жупанији 1911). Сада је председник општине у В. Бечкереку. 7

АЛЕКСИЋ ДИМИТРИЈЕ, прота и црквени писац (18956, Алексинац — 19/12 1889, Лесковац). А. је свршио Богословију у Београду и рукоположен је 1880. Певао је песме, од којих му се нарочито одликује Велики петак. Писао је и разне друге саставе, већином црквено-богословског карактера и штампао их је највише у свом. листу Црквени Гласник, који је #74 уређивао и издавао. 1 У

АЛЕКСИЋ ДУШАН, сликар, иконограф (2/5 1844. Арад, Румунија — 14/6 1900, Деска, Банат). Почео је учити сликарство у атељеу свога оца Николе. Био је неко време и у бечкој академији, али је није свршио. А. је радио неколико мањих цркава у Банату: у Српском Падеју, Дески, Брестовцу, Немету и Ђали; и у местима која су припала Румунији: Микалака,

Семлак, Шајтин, Кетеђхаза, Велики Пил, Кеча, Мађарат и Репсег. При раду је А. већином копирао слике свога оца. Осим тога, делом је обновио а делом сам израдио ове цркве: у Батањи (сад Мађарска), у Липову (сад Румунија; ту је сликао свод као младић од 16 до 17 година), Нађлаку, Бољевцима, Бешки, Кленку, Дивошу, Буђановцима и у унијатској цркви у Бачком Крстуру. А. је забранио својим синовима 'да се, за његова живота, баве сликарством, тако, да су они тек после његове смрти могли да наставе породичну традицију.

Литература: П. Беркеси: Темишварски сликари (1910); Шематизам карловачке митрополије 1911: Сендреи-Сентивањијев Лексикон, 1915; Белешке Ивана Алексића. ВЈ.

АЛЕКСИЋ ЗАРИЈЕ, иконописац, монах. Учио је, пре 1764, четири године сликарство у Москви и Кијеву. Био је калуђер у манастиру Хопову. BD. IL

АЛЕКСИЋ ИВАН, сликар, иконограф-дилетант. Био је српски православни парох у Модош-Нинчићеву, у Банату (4—16/10 1868). Гимназију је свршио у Араду, а богословију у Сремским Карловцима. Учио је сликарство »гледањем« од оца Душана и брата Стевана. Сликао је иконе и портрете, а бавио се и копирањем. Путовао је често у Пешту, Беч, Дрезден и у старе манастире у Србији, студија ради. Прибрао је доста материјала о старијим српским сликарима, чији је један део објавио сам, као биографију свог деда Николе у календару Кикинђанину 1896 и у чланку О модошкој цркви и сликарима њеним од 1746 до 1906, (Српски Сион 1906 бр. 20), а други, већи, део уступио је проти Лазару Богдановићу на употребу за његове белешке у Српском Сиону и Др. Беркесну за његове Темишварске сликаре. Оставио је у рукопису биографију брата Стевана. 27.

АЛЕКСИЋ НИКОЛА, сликар, иконограф и портретиста (1811 или 1812, Стари Бечеј. Бачка — 1/1 1873, Арад). Оставши рано без оца, који је био кројач, А. је провео детињство код брата учитеља у Ђурђеву (Бачка). Кад је брат приметио у детету склоност ка сликарству, одвео га је слав-

| номе сликару Арси Теодоровећу да учи у

његовој радионици. Приштедивши нешто од зараде, кренуо је А. 1831 у Беч, и ту је провео две године у Сликарској Академији. Одатле је отишао у Италију, где је провео на студијама три године, издржавајући се портретисањем. После Италије, кажу, путовао је три године по Војводини и Србији, радећи иконе и портрете. 1837 био је у В. Кикинди, а 1840 у Темишвару. Ту се оженио Маријом Отанкић из Вероне, чији је отац тада као официр дошао из Италије у темишварски гарнизон. После неколико година преселио се, на позив својих угледних рођака, Алексића, у Арад, где је од то доба стално живео. — А. је

ВИ _——