Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : I. књига : А—З

АЛИМПИЋ

ских власти у Орбији (1905); Полицијски Речник (1924); Управне власти у старој српској царевини (1921). И И.

АЛИМПИЋ РАНКО, ђенерал (9/3 1826, Накучани — 7/11 1882, Београд). Учио је тимназију у Шапцу и Крагујевцу. Ступио је у редовну војску 4/10 1542, а 17/7 1845 унапређен је за потпоручника (штабног), 1867 за пуковника, исте је године пенсионисан, 1/5 1868 реактивиран, 1876 постављен је за ђенерала, а 1/11 1889 пенсионисан. Од 1846 до 1852 био је на студијама, војних наука у Пруској и Белгији. Од 1850 до 1860 био је професор Војне Академије (Тактика, 'Ђенералштабна ~ служба, Пољска и Логорна служба и Јахање). Од 1/6 1859 до 1/6 1860 био је Управитељ Војне Академије, 1868 до 1869 начелник крајинског округа, 1869 начелник опште војног одељења Министарства Војног, до 1573 начелник пожаревачког округа, 1873 министар Грађевина, 1574 члан Државног Савета, 1875 командант добровољаца од Рашке до ушћа Дрине (формирао добровољачке чете), од 1/10 1878 до 1880 поново министар Грађевина, па до смрти министар на расположењу. — У рату 1876 и 1877—78 био је командант Дринског Кора. За време његовог министровања закључена је била Конвенција (са Аустријом) о железничкој прузи кроз Орбију и извршени су сви припремни радови за њу. — Од писмених радова, оставио је своје белешке по којима, је његова удовица написала и издала (1882) Живот и рад ђенерала Ранка Даре

пића. В. АЛИНЦИ, село између Битоља и При-“ лепа.

Бој код Алинаца 24/10 1919. После боја код Присата, коњичка – дивизија, имала је наређење да продужи гоњење ка Битољу, а Дринска 1 и Моравска 1 да се задрже и утврде на линији Сенокос—река. Прилепка—(Оелце. Зеки паша пак, наредио је Кара-Оаид паши, да својим трупама, са Присата, поседне гребен _ Бакарно Гумно и прими заштитнички бој за, добитак времена.

Бојиште чини гребен, који се од Селечке планине одваја код села Присокала и пружа између села Штавице и Марула Ka селу Алинцима, тде образује седло, преко кога прелази друм Прилеп—Битољ, па се опет уздиже ка Рудинама, повија. на југ и завршава масивом Бакарно

Гумно, које стрмо пада у долину Прилепке и Црне реке. 'Топографеки је то врло јак положај, јер му је предтерен

све до Прилепа раван, отворен и добро тучен. — Турци су посели од коте 950 јужно OJL села Штавице, преко виса јужно од села Рувци, седла до Рудина закључно. Положај су утврдили брзом фортификацијом. — Са турске стране у боју су учествовале јединице, које су се повукле са Присата, око 3.500 пешадије и 3—4 пољске батерије. Са. српске стране су

учествовале Дринска ], коњичка дивизија и потпоматала. Моравска ], За Србе је овај бој био случајан и без плана. Турски план био је, да што дуже задрже наступање Орба, поглавито ватром, са одличног Алиначког положаја, и благовремено се повуку ка Битољу, преко моста на Црној реци код Тополчана, који ће за собом порушити. 24 октобра у 9%40' коњичка дивизија кренула је напред с циљем, да заузме линију Трикрет—Канатларци. (Одмах Ha поласку предњи делови коњичке дивизије дочекани су ватром са положаја код села Алинаца. Официрске патроле продужиле су извиђање, а дивизија се преместила ка селу Селце, да оданде обиђе десно турско крило и отуд дејствује и отвори простор за пешадију на фронту. Коњичка је дивизија у току целог дана дејствовала на крајње десно турско крило, и заноћила је код села Марула. — Командант Дринcke 1 изјахао је испред дивизије, где је добио извештај од коњичке дивизије, да Турци спуштају артилерију на северно подножје положаја и да њихова пешадија наступа. Решен да дочека овај напад на положају Камберова чесма—село (Селце, а кад и Моравска 1 издуши из Прилепа, да заједнички предузму напад, развио је десну колону (6 и 17 пук и два дивизиона артилерије) у 1 борбени ред, са обе стране друма. Остали пукови (4 и 5) излазили су из Прилепа, а турска артилерија је отворила ватру на њих. Око 11 часова и дрински су дивизиони отворили ватру, те то повуче предње пукове Дринске Г да пређу линију, одређену за поседање. Ношени великим еланом, предњи су пукови Дринске 1 продужили наступање, те командант дивизије нареди, да и задњи пукови следују предњим. Наступање је вршено брзо, под јаком ватром са положаја, тако да пукови Моравске 1, који су се развили западно од ових, нису могли да стигну да изађу на линију. Исто тако ни артилерија, која је три пут мењала положај, није успела да стигне да припреми напад и на левом крилу, зб0г чега је 17 пук морао застати. 6 пук је, помогнут добро једним дивизионом артилерије, доспео на 300 метара до положаја, и одатле извршио јуриш. Део турских трупа није сачекао јуриш, већ је одступио, а мањи део, који је сачекао јуриш, после кратке али жестоке борбе ножем, био је потпуно потучен. У то време лево крило Дринске 1, задржано пред турским центром, ојачано је једним батаљоном из резерве десног крила, а цела артилерија Дринске 1 и коњичка батерија, управише ватру на турски центар (село Рувци) тако, да је турски центар био поколебан, Te лево крило Дринске 1 предузме одсудан напад, и у 16 часова заузме турски положај. Кад је 6 пук избио на турски положај потпао је под ватру са турског прихватног положаја, те се зауставио, али је,

= о