Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : I. књига : А—З

· рат славистике положио је код Јагића у Ђечу. Служио је као суплент на реалци и трговачкој школи у Земуну (1591—1898), одакле је позван у Загреб, где је био драматург Хрватског Казалишта (1894—1899 и 1909—1907). Кад је стварано народно кагалиште у Осеку, А. му је био оснивач и

први управник (1907—1908). После тога |

је био уредник фељтона Народних Новина, затим покретач и издавач Забавне Ђиблиотеке, онда управник загребачког казалишта (1920—19921), а сада живи у 9атребу као професор Глумачке Школе. Као ђак седмог разреда почео је писати и био је неко време уредник просветне рубрике у вуковарском Сремском Хрвату. Своје белетристичке саставе издао је под именом У ватону (1891), са псеудонимом Милоје Фрушкогорац, којим се именом чешће служио или само шифром Мил. Фр. или Фр. — Прва литерарна студија А. била је о Вл. Корољенку (Вијенац 1888). Докторска му је дисертација Џреводна. белетристика у Срба од 1777—1847 (Вијенац 1591). Његове су литерарно историске монографије: Извори старих кајкавских драма (Рад 146), Живот и књижевни рад Џавла Соларића (Рад 150) и Под апсолутизмом, историја шШестога деценија хрватске књижевности 1850—1860 (1906). За Матипу Хрватску приредио је књигу “У (1909) и МТ (1914) зборника Хрватске народне пјесме, с научним додатком. Приликом отварања нове казалишне зграде У Загребу, издао је А. историју хрватске позорнице под именом Спомен-књига (1895). Књига Бранич језика хрватскога (1911) намењена је чишћењу књижевногја језика.

Као литерарни историк А. је одмах у почетку свога рада обухватао хрватско-

српску књижевност као једну целину. У хрватску литерарну историографију је као

слависта и романиста уносио модернији.

метод, схватање литературе са чисто литерарне стране и литерарни стил. Али тај правац он није могао развити, јер је тадашња. хрватска литерарна историографија, била у рукама филолога. — Посветивши своје силе хрватском казалишту А. је као драматурт, уз вођетво управника, Ст. Милетића, деведесетих тодина, стварао савремени хрватски театар, у коме се огледала, модерна европска драма, с пажњом на драму словенску, нарочито руску. За 1030риште сам је превео педесетак драма. Као издавач Забавне Библиотеке издао је до конца тод. 1924 више од 350 књига, превода савремених приповедака из светске литературе. Б. Водник.

АНДРОНИК 1 КОМНИН, брат од стрица (Исака) Манојлу 1 Комнину. А. је био даровит, високо образован, тречит, диван телом и понашањем, прави витез, али је био страшно покварен. Саблажњавао је свет својим родоскрвним везама, са мно-

тим својим рођакама, најлепшим принцезама онога времена, које је он освајао

АНДРОНИК

једну за другом својим неодољивим чарима. Претендовао је на престо, и покушавао више пута да обори Манојла, кога. је мрзео и чију латинофилску политику | није одобравао, али му је Манојло увек праштао. Он та је удаљавао из престонице, дајући му велике положаје и команде по унутрашњости. Но он је гледао: да се покаже неспособан и да буде опозван. У Киликији је упропастио рат против Јермена, одржавајући уједно велеиздајничке везе са јерусалимеким краљевским и са икониским. султанским JUBOром. Као дука од Београда, Браничева, Ниша и Костура, куда је откомандован из Киликије, шуровао је с Фридрихом Барбаросом. и са Гејзом П, угарским краљем, нудећи овоме, за помоћ против Манојла, Браничево и Ниш. Тамновао је због тога и због нових кривица неких девет тодина у Цариграду. Џобегао је одатле, преко Анхијала, на талициски руски двор ка Јарославу Осмомислу (1164), чије је поверење стекао, па је и код њега радио против Манојла. Вратио се, на позив Манојлов, опет у Цариград, и храбро учествовао у византиској опсади Земуна. Поново. је уклоњен из престонице за команданта у Киликији. Но и тада се дао потући од Јермена, ла је побегао у Антиохију, да тамо заведе једну свастику Манојлову. Потом је отишао у јерусалимеку краљевину, тде је залудео једну синовицу ~ Манојлову, бившу | јерусалимску краљицу, с којом је побегао, најпре у Дамаск, па после и у друга места код та-. мошњих селџучких емира, а кад је од једног емира добио на управу једну тврђаву близу византиске границе, стао је, као муслимански савезник, упадати на. византиско земљиште. У том је византиски војвода у Трапезунту успео да му зароби дратану, јерусалимску краљицу. Не могући издржати без ње, А. је измолио опроштај од Манојла за све своје потрешке, и добио је допуштење да се врати у Византију. Манојло се и овом приликом смиловао. Браћа од стричева су се још једном измирила. А. се заклео на вечиту верност и Манојлу и његовом сину Алексију П, кад овај наследи оца. Затим је А. послан да живи у једном црноморском малоазиском византиском градићу. Но после смрти Манојлове (1180), А. се користио народним незадовољством против намесника малолетног Алексија II, т. ј. против. мајке му латинке, царице Марије Антиошанке, и њеног љубавника протосеваста Алексија, па је пошао Ha Цариград. ШПротосеваст Алексије je био збачен и послан Андронику у Халкедон, да та ослепи, а цариградски Je народ, искаљујући вековну мржњу против католичке латинштине, извршио страшан п0кољ над латинским трговачким цариградским колонијама, које су исисавале Визаптију још од Алексија 1 Комнина. Као заставник трчког национализма и као

59 —