Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : I. књига : А—З

Берлинског Уговора, и тај њезин захтев наилазио је и на потпору службене Русије. 3/1 1909 Народна Скупштина у Београду донела је резолуцију, у којој је речено, да она »очекује од краљевске владе да предузме све потребне мере и да употреби све своје силе ради обезбеђења, поред ревизије Берлинског Уговора, политичке и економске независности Србије и Црне! Горе. Она је убеђена да ће се овај циљ постићи само ако се Босни и Херцеговини да међународни положај једне вазалне кнежевине под суверенитетом Њ. В. султана и гарантијом сила, и ако се обезбеди територијатно јединство Србије с Црном Гором, преко Босне и Хердеговине као и пренос за Орбију преко свију земаља у свима правцима железничких путева«. Али Аустро-Утарска није мирно подносила то огорчено протестовање српског народа. Погодивши се с Туреком и спремивши се војнички, она је била решена, да изазове рат. За њом је стајала, Немачка. Кад је дошао критички час одлуке видело се, да Русија није спремна за борбу, а рат без ње није имао изгледа, на. успех, ни за Србију, ни за силе Антанте, Енглеску и Француску. Притешњена, Србија је 31/3 1909 дала Аустро-Утарској изјаву, да нова »ситуација створена у Босни и Херцеговини не задире у права. Србијина«, како ће она примити одлуку великих сила у погледу анексије и изменити своју политику према дунавској монархији. После те изјаве криза се стишала у толико, што је изгубила оштрину опасности за непосредни рат, али је била од огромне важности за концентрацију народних сната у Србији и јачање патриотских осећања. PB. 'ЂБоровић. АНЕМИЈЕ, владика у Сирмијуму (данашња Сремска Митровица) око 376—892 по Хр. Био је велики противник Аријевске јереси. Чим је дошао у Сирмијум, почео је радити на томе, да уништи ту јерес. Над њом он је однео велику победу на сабору у Сирмијуму 378. Узео је видног учешћа и на сабору у Аквилеји 381, који је имао такође за циљ уништење аријанизма. : 1. H.

АНЗИЛ, архитекта. В. Принциљев Хеверт. АНИНИТА, српски монах и руски хагиограф из прве половине 16 века. Позван од братства руског соловецког манастира А. је описао, између 1533 и 1538, живот и рад оснивача њиховог манастира Св. Зосима, и Саватија. Уз то је написао и похвале чернитовском кнезу Михаилу и њетовом властелину Теодору. PP. 1.

АНСБЕРТ. 8. Пееудо-Ансберт. ,

AHTEPMJA, npcra дугачког капута до чланака. Од куповне је материје, разно украшена. Преко А. носило се друго одело. По Србији је сада изобичајена.

: JI...

== 0

врло храбри,

5 о

АНТИМИНС

АНТИ. Латински и византиски писци 6 века помињу Оловене и А. заједно, као племена истог имена и народа. А. су били становали су источно од Словена, на подручју између Дњестра и“ Дњепра. У 6 веку биле су се љуте борбе између њих и Словена, а 602 била, је крвава експедиција Авара против њих. Од тад се о А. под тим именом, више не говори. Врло су вероватне претпоставке руских научника, да под именом Словена у писаца. 6 века треба разумети Јужне Словене, а под именом Анта племена Источних СОловена, односно Руса.

Литература: А. Шахматов, Увод у историју руског језика (руски); Г., Хлеderle, Manuel de lantiquitć slave, I, 1923,

; ДА.

АНТИАЛКОХОЛИЗАМ. ВБ. Алкохолизам.

АНТИМ, митрополит београдски (1827 до 1831). Рођен је на острву Андросу, а као епископ ловчански постављен за бео--· традског митрополита. 1831 миропомазао је кнеза Милоша за наследног владаоца у Србији. Био је добар Грк. Кнез Милош та је задржавао и после прогласа аутономије српске цркве, да остане као епископ у Србији, али А. није хтео и вратио се у своју отаџбину. :

Литература: ИП. Швабић, Антим, митрополит београдски · (Гласник Џравославне Цркве, 1908). o.

АНТИМИНС je четвороугласто длатно или свила (обично 50—60 сантиметра са, 40—50 см) са сликом полагања Христа у троб и ушивеном честицом светитељских моштију. Без њега се не може данас обавити ни једна литургија. Стоји стално у олтару на св. трпези у илитону под Јеванђељем. А. је врло рано ушао у употребу у хришћанској цркви, а нарочито код мисионара и војних свештеника, који су на њему могли обављати литургију и без цркве, где год стигну. Од времена борбе ради поштовања икона, када су многе цркве подигнуте и без полагања светитељских моштију у основ или плочу часне трпезе, ушло је прво у обичај, да се у свакој таквој цркви служи на антиминсу, доцније, од 12 века, и у свакој цркви, коју није епископ осветио, и најзад у свакој цркви у опште. — У српској православној цркви уведен је врло рано тај обичај, јер већ у једном пенитенцијалном зборнику из 15 века пише: »И без свога антиминса поп да не литургиса«. А. је свештеник могао добити само од надлежног епископа, пошто је платио одређену таксу. Ta је такса у митрополији београдско-карловачкој (1726 no 1739) износила три дуката или дванаест форината, пошто су у то доба А. иврађивани у бакрорезу и штампани. Pa-" није, све до краја 17 века, А. су и у српској цркви, као и по другим православним ~ прквама, рађени – руком Ha, платну, и били су много једноставнији: