Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : I. књига : А—З

АНТУНОВИЋ ИВАН, буњевачки родољуб и писац (19/6 1815 — 13/1 1888). "Средњу школу учио је у Калочи, Субо_ тици, Печују и Сегедину, а богословију у Калочи, 1842 постао је жупник у Алмашу и тада је почео свој рад. 1870 покренуо је и уређивао пет година Буњевачке и шокачке новине и Буњевачку и шокачку вилу. Написао је Поучне искрице, Славјан, Одметник, Бог с човјеком, Напутак (полемичан спис против назаренства) и Расправа о подунавских и потисанских Буњевцих и Шокцих у погледу народном, вјерском, умном и тосподарском. Писао је буњевачким жаргоном и зато је сумњичен од Мађара да буни народ. У буђењу народне свести код Буњеваца учинио је врло много. »O свом трошку изучио је око две стотине сиромашних ђака Буњевада«, каже се у једном некрологу за њега. Од његових расправа остале су неке нештампане. a, 7. JJ:

АНЧИЋ MBAH, босански фрањевац, књижевник (Липа, недалеко од Жупањца, — 94/7 1685, Италија). Био“ је тенерални лектор и проповедник, жупник у Нашицама, Броду и Београду. 1662 био је У Риму и ту је обелоданио Thesaurus Регрееииз, Исту тодину носи и друго издање, које је прештампано после 1693. Исте тодине, када је штампао Тћезацгиз А. је молио бреве, којим би се тадашње старешинство босанских фрањеваца | заменило другим, али су га у томе помели фра М. Лишнић и фра Г. Ковачевић, који су тада такође били у Риму због макарске бискупије. 1678 издао је А. у Јакину две књиге под насловом: Врата Небеска, што их је почео писати 1676, те наставио у Лорету. СОледеће је године обелоданио у Јакину такође две књиге под насловом: Овитлост карстијанска, и сласт духовна. Осим тога, издао је у Јакину 1681 Огледало Мисничко. — А. се признавао Илиром, а свој је језик називао »думанским«. ПЏотписивао се H Anicius, Ашсјо. У хрватским делима, што их је латиницом штампао, b, љ и њ, комбиновао је према босанској ћирилици.

Литература: Л. Јеленић, Месгојоgium Возпае Атрепниае, 1917; Лаштрић, Ериоте; Ферменџин, Сћгонсоп; Л. Јеленић, Рукописна библиографија босанских фрањеваца; Водник, Повјест хрв. књижевности 1], 9294. dd.

АПАТИН, среско место у Бачкој, Ha Дунаву. Има, 13.136 становника (1910), од којих је било Орба 71, Немада 11.661, Мађара 1061, Јевреја 126; православних 56, католика, 12.877. Први тралови А. су из 11 века (1011). 1749 населио је у А. херцег Грасалковић немачке колонисте, нарочито занатлије. А. је врло лепо и брзо напредовао те је 1755 постао трговиште, а, пред крај 18 века А. је једно од места са, најбоље развијеним. занатством. (СОтановништво се бави културом кудеље, производ-

"АПИЈАН

њом олаја, свиларством, а нарочито производњом цигле и. црепа. Апатинци су чувени као рибари, те држе готово читав наш дунавски риболов у својим рукама. Код А, почиње т. зв. римски шанац, који иде до Тисе. Има грађанску школу.

АПЕЛ ИВАН (Арре , барон, ђенерал кавалерије аустро-угарске војске и шеф Земаљске Владе за Босну и Херцеговину (1826, Сикиревци, Славонија — 1903). 1840 ступио у кадетску школу у Грацу. Произведен је за коњичког поручника, 1848, за капетана 1859, за пуковника 1866, за дивизиског ђенерала 1874. за ђенерала кавалерије 1882. Командовао је свима коњичким јединицама према чину, а од 1882 корпусом. До 1903 био је шеф Земаљске Владе за Босну и Херцеговину. 1903 пенсионисан је. — Учествовао је у ратовима 1848—49 Аустрије са Пијемонтом и (1849) у Утарској, као поручник, у рату Аустрије против савеза Џијемонта са. Французима | 1859 као капетан, и у рату аустрископруском 1866 као бригадир. o

wi:

АПЕНДИНИ УРБАН, пригодни латински песник и говорник (18/8 1771, Поирин-

| Пијемонт — 7/12 1834, Задар). Брат Франа,

Марије. А. је био пијарист, инспектор далматског лицеја, од 1795 учитељ математике и философије у Дубровнику, где је 1811 штампао своје одабране латинске песме па старијих и тадашњих Дубровчана. Литература: Касумовић, Рад 74. : О

АПЕНДИНИ ФРАНО МАРИЈА (Аррепаи), педатог и научник (4/11 1768 Поирин |Роптпо], недалеко од Турина у Пијемонту — 30/1 1837, Задар). Више науке свршио је у Риму у колегији пијаристичког реда, у који је ступио 1787. 1791 дошао је у Дубровник, где је био наставник тамошње пијаристичке колегије (гимназије), у којој је био директор од 1808 до 1834, када је прешао у истоме својству у Задар. А. се бавио археологијом и историјом наших крајева, и литературом латинском и талијанском. Главна су му дела: 1. Монте istorico-critiche sulle Antichita; Storia e ГеНегаига де' Кавизет (Дубровник 18092 и 1803), у. два тома, од којих први расправља, врло некритички, о старинама и културној и политичкој историји Дубровника, док је други компилација O дубровачким писцима и другим знаменитим људима; 2, Grammatica della lingua Шиса (Дубровник 1808, и после још 3 издања), можда најбоља међу старијим граматикама, нашега, језика.

Литература: Ј. Нађ, Фр. М. Апендини (у Поповићевим Прилозима за језик и књижевност књ. 3). M. P.

АПИЈАН, старо-трчки писац око средине 2 века по Хр. Написао је једну исто-

= а =