Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : I. књига : А—З
АРАМБАШИЋ
путовањима био је у Шпанији, Африци и Шведској. Неко време био је у Риму, Фиренци и Оијени. Сада живи у BO
АРАМБАШИЋ ДРАГОМИР, вајар (19/4 1881, Београд). Гимназију је свршио у Београду, а уметничку академију у Дрездену, Риму и Паризу. Излагао је до сада у Минхену, Дрездену, Риму, Паризу, Софији и у Краљевини СХО, већином студије, портрете и неке композиције као Ес!озоп, која је награђена похвалом на званичној изложби Socićtć des Artistes . Francais 1920, BB. IH.
АРАМОН, врста винове лозе, увезена из јужне Француске. У нас је ретко где има, јер даје много, али лоше вино, и за то су је у винограду земаљског добра У Божјаковини :искрчили, И
АРАНЂЕЛОВАЦ, варошица у (Србији (Шумадиска, Област), на реци Кубршници, под планином Букуљом. Има испод 5000 становника. Раније се А. звао Врбица. А. је економски центар за Јасеничку Област и суседне крајеве. Извози поглавито жито и воће. А. има срески суд, гимназију пошту; среско је место. У А. има два Jaka извора буковичке киселе воде, за пиће и купање. Алкално кисели извор кнеза Михаила садржи гвожђа. Купатило је примитивно. Лечи: катаре органа за дисање, варење и мокраћних. Леп парк. Хигијенски је неуређен. Има железничку станицу. Државна је бања, РЈ
АРАНЂЕЛОВИЋ ДРАГОЉУБ ДР., професор Университета у Београду (21/10 1873, Параћин). Гимназију и правне науке свршио је у Београду. После свршених наука. био је писар у београдском варошком и тртовачком суду. Пошто је поднео оставку на државну службу, отишао је ради студије у Росток у Немачку, где је докторирао 1904. Исте године постао је доценат Ba римско право, 1906 ванредан, 1991 редован професор. Од 1908 до 1918 био је народни посланик, а од јуна 1911 до јуна 1912 био је министар Правде. — Од самосталних радова најзнатнији су: Грађански Судски Поступак (1922); О одговорности за накнаду штете (1911); О формалним | изјавама воље (1911); Збирка. правних расправа (2 св. 1912, 1923). — Написао је многе чланке у стручним часописима. Бави се публицистиком и полиTHKOM. ИУ,
АРАНЂЕЛОВИЋ РАДОМИР, пешадиски потпуковник (26/6 1874, Паланка СОмедеревска, погинуо 9/7 1913, Мали Говедарник). Гимназију је свршио у Ужицу а у Војну Академију ступио је 15/9 1891. Постао је пешадиски потпоручник 2/8 1894, капетан 1/11 1900, мајор 29/6 1907, потпуковник 920/10 1912. За време мира био је на свима положајима пешадиског официра, од водника до закључно команданта пука. Годину дана био је државни
питомац. у Француској, у пешадиском пуку у Руану. У рату 1912 био је командант 4 прекобројног пука и водио је пук кроз све борбе и при опсади Једрена. У рату 1913 водио је 4 прекобројни пук у борбама на Црвеном брегу, Злетовској реци, Рајчанском Риду, Царевом Bpxy, · Побијену и Говедарнику, где је у јуришу 9 јула на челу пука тешко рањен и пао за кратко време Бугарима у руке. Бугари су га мртва измрцварили и изболи ножевима. — Написао је Тактику, сва три рода оружја 1909 и Стратегију O 9. ИХ
APATICHM КОЊ | импортиран je почевши од 17 века у наше крајеве; било као чистокрвни и намењен спортским сврхама или да оплемењује укрштањем старе домаће пасмине. Непознато је када и од куда је арапски коњ дошао у Арабију, где је у Неђеду у највишем узгоју. Одатле се раширио по целом свету, а у Европу дошао у средњем веку, преко Шпаније. У Европи је А. К. оплемењавао већину западно- и средње-европских багра. Главну
. подлогу дао је А. К. за стварање енгле-.
ског племенитог коња (пунокрвњака). Чедан је у крми, поднаша ванредно врућину, али не зиму и влагу, касно дозрева те се добро развија и дугог је живота. Он је ванредан у устрајности уз средњу брзину. Највише заступљена је светлосивкаста боја, онда светлосмеђа; црна боја је ретка. (у.
АРАУЗОНА (Агацтопа). У римеко доба варош у приморју, код Шибеника. А. помињу многи стари извори, као Птолемеј, Итинераријум Антонинов, | Пајтингерова. табла и Равенски Географ. У византиско доба већ се помиње место А. Шибеник.
7
АРАЧИЋ ВУКОМАН, ђенерал (10/5 1850, Ланиште, Јагодински Округ — 19/9 1915, Ужице). Свршио је шест разреда гимназије у Крагујевцу. Ступио је у Војну Академију 5/11 1869 и постао инжињерски потпоручник 20/9 1874, капетан П кл. 1/4 1880, ђенералштабни капетан 1 кл, 1/1 1885, мајор 16/4 1887, пуковник 1/11 1897, Ђенерал 1/11 1913, ненсионисан 2/7 1903, реактивиран 1/11 1913. Био је ·водник
| пионирске чете до 1876, ордонане-официр
Шумадиске дивизије и бањског кора, од 1880 до 1882 државни питомац у инжињерским трупама у Бечу, до 1884 шеф штаба инжињерског пука и командир пионирске чете, од 1884 командант пионирског батаљона, од 1885 начелник штаба Дринске и Дунавске дивизије, од 1893 до 1903
| професор Војне Академије (Војна Геогра-
фија, Историја Ратне Вештине на нижем и Ђенералштабна Служба и Ратна Игра па вишем курсу), начелник Опште Војног Одељења Министарства Војног, Оперативног Одељења Главног Ђенералштаба и Помоћник Начелника, Главног Ђенералштаба, (Штаба Активне Војске). У рату 1876—77
= О •.