Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : I. књига : А—З

ЗРИН

говом животу до првог доба под Турцима. Цела црква зидана је од камена и цигаља, и окречена; покривена је црепом и плочама. Доста је пространа, дозиђивана, и без плана, нема архитектонске гредности. Али је од великог значаја са добро очуваног нашег средњевековног и познијег живописа, и као један више добро очувани споменик нашег средњевековног напретка и културе, која за све време под Турцима није угаснула.

O манастиру се брину сељаци, највише из села 3. (по коме је име манастира; некад се чује и Зерзе). У селу 8. има остатака више старих цркава: Шреображења, Ов. Танаса, Ов. Вилипа, Ов. Аранђела. Под селом на Трговишту има трагова старе вароши. Цела околина манастира 93. обилује траговима старог српског живота, и још старијег, пресловенског.

Литература: Ј. Хаџи Васиљевић, Прилеп и његова околина (1902), 110—139; В. Р. Петковић, Отари српски споменици у Јужној Србији (19924), 31.

В. Радовановић.

ЗРИН, село у Хрватској, у жупанији Загреб, котар Двор, од Двора 15 км к северу, уз поток Грабовницу, која сливши се с Јаворницом утиче у Жировац, а Жировац код Двора у Уну. Има 686 становника, општинско поглаварство, римокатоличку жупу, основну школу. Село се зове по граду Зрину, чије се развалине онде налазе. По њему су се и Брибирски кнезови Шубићи прозвали Зрински (1347), па и читава она тора (Самарица), у којој се град налази, зринском Гором.

Ј. И-т.

ЗРИНСКА КАТАРИНА, кћи Вука Крсте Франкопана, жена Петра Зринскога (око 1625, Босиљево — „« + 16/11 1673, | Штајерски Грац). Имала је три кћери: Је-

лену (удату за Ф. Ракоција), Јудиту и.

Аурору, и сина Ивана Антуна. Половином септембра 1664 путовала је у Венецију, да ступи у додир с француским послаником, бискупом Петром оде Бенцијем (8. Завера хрватских и угарских великаша). За време завере вршила је важне мисије. У априлу 1670, кад јој је муж отишао у Беч с Франкопаном да затражи милост, остала је у Чаковцу у опљачканом траду, до 15/7 1670, а онда је послана у Грац, где је живела у оскудици. У фебруару 1672 сместили су је у манастир доминиканка у Грацу. Ту је полудела и умрла. 1661 издала је молитвеник, под насловом Путни Товаруш, који је саставила, из више немачких књига.

Литература: Р. Хорват, Затор ЗринCRHX и Франкопана; у делу Последњи Зрински и Франкопани; Шегвић и Рожић, Неотета баштина; у истом делу; Дежелић, Библиографија; у истом делу.

М. Ш-г.

ЗРИНСКИ ЈУРАЈ ННЕЗ, бал хрватско-

далматинеко-славонски – 1622—1696 (1598

— 18/12 1626). 'Док су туђинци генерали господарили у Хрватској 3. је, са 12.000 коњаника, ратовао у туђини са царским тенералом Валдштајном. Нагла и рана смрт Зринскога дала је повода причању, да та је Валдштајн отровао, M. Ш-г.

ЗРИНСКИ НИКОЛА ГРОФ, бан хрватско-далматинско-славонски 1647—1664 (1/5 1620, Чаковац — 18/11 1664, Куршанечки Луг, код Чаковца). Син је бана Јурја Зринскога, а праунук Николе Сигетскога. (О братом Петром, изгубивши у раном детињству оца, примио је прво васпитање од матере Мађарице Магдалене Сечи. 3. је у Грацу свршио хуманистичке науке, а одатле је отишао у Трнаву, у језуитски завод за великашку младеж. У Трнави је 3. заволео нарочито мађарски језик и народ, али ипак не толико, да би се одрекао свога хрватства и сматрао Мађаром. Путовао је у Италију с братом Петром. Ту се нарочито одушевио за Таса и Макијавелија. 1637 ратовао је с Турцима · код Каниже. Од тада му је рат био главно занимање. 1638 поделио је 3. укупни посед Зринских с братом Петром тако, да су оба остали као савласници у Чаковцу и 'Озљу. 1646 придружио се O. хрватској банској војсци и с успехом је ратовао са Шведима и њиховим савезником Јурјем 1 Ракоцијем. Краљ Фердинанд Ш именовао га је за »генерала хрватских чета«. 27/19 1647 постао је 9. бан хрватски. 1649 разделио се од брата Петра, узео је Међумурје с Чаковцем и остале поседе у Угарској и крижевачкој жупанији.

3. је био стално у борби с Турцима. Поред тога се бавио и поезијом (најзнатније песничко emo: Adriaitengernek Syrenaja, Циљ My је био стална добро дисциплинована војска, с којом ће се започети тратовање за ослобођење од Турака, али без аустриске помоћи. 1652 победио је Турке код Костајнице. 11/1 1655 створен је важан закључак хрватског племства, којим је оно изјавило, да Хрватска и Олавонија живе с Угарском у слободи, па зато да се хрватски посланици, на угарском сабору постарају да нестане израза »подјармљене стране«, да се у будуће употребљава једино законити израз краљевина Хрватска, Олавонија и Далмација. 1660 навалио је 93. на Кањижу, али је по налогу из Беча морао одустати од опсаде. 1661 почео је да гради на састав цима Муре и Драве нову тврђаву, којој је дао име: Нови Зрин. 1663 успешно је ратовао с Турцима. 1664 предузео је ш успео да разори код Осека велики мост преко Драве, што га је саградио Сулејман. Луј ХТУ дао му је наслов раши-а и шослао му је 10.000 талира тотовог новца. После срамног мира у Вашвару ступио је 3. у додир с Лујем ХМ и нудио му своју и братову службу са циљем тајнога 'савеза. Али пре него што је завера могла да се изврши (8. Завера хрват-

= 1850! —-