Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : I. књига : А—З

АРХИВИ

(данас се чува у краљевском државном А. у Загребу); каптола Чазманскога у Вараждину, од 14 века даље; каптола у Сењу, од 14 века даље, с много хрватских (глагољицом писаних) исправа; града Вараждина, од 1209 (препис 13 века) даље; града Крижеваца, од 1952 (оригинал) даље; града Копривнице, од 1338 (оригинал) даље, и т. д. — Важни су за историју новога века жупаниски А., који почињу, од 18 века даље, тако у Загребу, Вараждину, Беловару, | Осеку, Пожеви и Вуковару. Овамо спадају и А. бискупија у Ђакову и Крижевцима,

У Далмацији су главни јавни А.:

1. Некадањи губернијални архив у Задру

(сада код талијанске државне префектуре), у којему се чува највећи број историских споменика хрватске народне династије од 10 до краја 11 века (оригинал исправе краља Петра Кресимира ТУ од 1060). Поред тога овде се налази обилна грађа за историју Далмације у млетачко доба (1409 до 1797), затим за прво аустриско доба (1797—1805), | француско (1806—1814) и друго аустриско (1814—1918). 2. А. у самостану Св. Марије у Задру, с рукописима, и исправама од 1066, кад је основан самостан. 38. А. у Bibliotheca Paravia y Задру. То је стари архив града Задра, од 13 века даље. 4. А. каптола у Трогиру, од 1185 (оригинал) даље. 5. А. града Трогира, делимично сачуван од 13 века даље. 6. А. каптола у Оплиту, с неким исправама од 13 века даље и важним рукописима (аутограф Томе архиђакона, из 13 века). Сам А. пренесен је 1840 у Беч, а одатле 1990 у Београд, где се сада налази (у Академији Наука).

Приватних А. има у Хрватској и Далмацији веома много код појединих племићских породица, мање у Олавонији. Џриступ к њима, често се у опште не може добити, а гдекада само изузетно. Од ових приватних А. највећи је и најважнији архив грофова Драшковића у Тракошћану од 13 века даље.

Литература: Ф. Шишић, Приручник извора хрватске историје (1914) 20—23; Е, Šišić, Geschichte der Kroaten I (1917) 1—11. За далматинске А. в.: Рачки, Истраживања у писмарах и књижницах далматинских (Рад 26); Ткалчић, Извјештај о архиварских истраживањих у Далмацији (Рад 35); Алачевић, Тађијагит (1901),

Ф. Шишић.

4. А. Орпеких Црквених Институ ција. Од средњевековних патријарашких, епископских, манастирских и других црквених списа сачувао се само један незнатан део и тај се данас налази већином по разним страним и нашим јавним и приватним библиотекама. То су махом даровнице владалачке и властеоске којима се и под Турцима покушавало сачувати старе привилеговане поседе епископским резиденцијама и другим манастирима, па се на њих зато нарочито па-

— 8

зило. Ове друго је пропало у доба турских упада и доцнијег паљења и робљења по свима српским областима. Али нема сумње, да. је знатан део пропао и због немара и незнања представника разних црквених институција у којима су се налазили стари архиви. Једини црквени архив, који је успео да сачува у оригиналима или допнијим преписима више од сто средњевековних докумената јесте архив манастира Хиландара на Св. Гори; а неколико их има и ранији митрополиски архив на Цетињу, који је до кнеза Данила (18951) уједно био и архив државни. Из турскога доба сачувано је знатно више докумената по разним манастирима, а нарочито у Дечанима, Пећи“ и Студеници. Али, то су већином турски документи, којима су регулисани разни редовни правни и привилегијални односи манастира, епископа и патријараха. Од српских списа сачувано је из тога доба врло мало и то обично само манастирски шпоменици или диптиси и тек по које писмо разних црквених представника. Врло је вероватно, да су у па-. тријаршији, епископским резиденцијама и по најугледнијим манастирима, као и на западу остављани на чување бар сви важнији документи, који су се односили ка обласна, ужа и шира народна права и повластице. Зна се: да су повластице, т. зв. 5бафифа Мајасћогит крајишких Срба 17 и 18 века у Генералату Вараждинском чуване прво у епископском манастиру Марчи на звонику, а доцније у KaTeдралној цркви Св. Петра у Северину код

· Беловара, у нарочито чврсто израђеној

скривници у зиду; и Срби београдског пашалука дали су на чување београдском митрополиту Методију 1793 од султана добивени хатишериф са извесним аутономним повластицама. Па као што су доцније и сви ти документи нестали из архива у којима су раније тако добро чувани, тако је нема сумње пропала и маса других непознатих докумената, на која се обраћала мања пажња. Тек код Орба под аустроугарском влашћу успело се у 18 веку да се створе и уреде народно-црквени митрополиски, епархиски, консисториски и манастирски, а у новије доба и парохиски архиви, који пружају обилан и одличан материјал не само за црквену него и политичку, социјалну и културну историју Орба у 18 и 19 веку. Међу тим архивима најважнији је митрополиски архив у Сремским Карловцима. У њему се налази неколико важних докумената из 17 века, а затим многобројна акта из прве половине 18 века. Архив је уређен тек 1777 по наредби илирске дворске канцеларије у Бечу од 21/5 1777 године, а уређивала га, је нарочита државна и митрополиска комисија. Ну том су приликом остала не ексибована врло многа акта, а нарочито кореспонденција епископа митрополије карловачке и сва акта појединих епархија, која су све до 1769, по старом обичајном