Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : I. књига : А—З

АРХИТЕКТУРА:

19 м високо. На. оба су краја јаке куле. Саграђена. је 1566, а да ли је ту кад стајала и римска ћуприја не може се установити. Још данас има у земљи доста таквих ћуприја, у којима се сачувала добра традиција Мале Авије и Византије.

Док се тако радило у источним деловима наше отаџбине, у Далмацији је било сасвим друкчије. Ту је завршен низ монументалних споменика, тде су наши домаћи уметници суделовали: Матијевић је извео дивот цркву у Шибенику, сарађивао код градње ректорске палате у Дубровнику. Што се даље градило, све је под утицајем Венеције, али монументалних црквених грађевина нема више. И световно градитељство је сасвим зависно од Венеције: ренесанса је свуда загоеподарила, тако да бароку није остало много места. У ово је доба (1520) довршена дотана (дивона), где су ренесансне форме удружене с формама венецијанске готике. Од тада је свако иоле знатније место градило сахаткуле и тремове (10664је, луже). Најзнатније су у 16 веку постале у Трогиру, Шибенику и Хвару. Није се наравно никада заборављало на утврђења: и мањи су градови извели не само чврсте, већ и лепе утврде, а над све се истиче и у том Дубровник, који је у том раздобљу своје утврде изградио. Велики је потрес од 1667 приморао Дубровник, да ствара нове грађевине; тада је настала, исусовачка црква, па столна црква (довршена, 1713), црква Ов. Влаха (1715), у формама касне ренесансе. — Као особитост далматинске — архитектуре – новога времена морају се истаћи каштели, постали у 15 и 16 веку, између Трогира и

Оплита, у крају, где је некад био кра-

љевски двор Бихаћ. Ти су каштели наследници CrapHx градова, ~ полуутврда, полудвор, око којега се подигла помало овећа. места. У свему их је тамо било 13, а, до данас се сачувало још 7.

У Оловеначкој и Хрватској развијала се архитектура друкчије: уз талијански се уплив осетио јаче немачки. Ту су градови (бурги) свршили свој задатак, па се племство повлачило полатано у низину или барем у лакше приступачне крајеве, где је посаграђивало велики број дворова. То су често веома монументалне грађевине, учињене по узору талијанских каштела, често од талијанских | мајстора, али немају оне складности, коју су сачували њихови узори. А како су била бурна. времена, морале су те грађевине садржати обранбене делове. У почетку су још куле на ћошковима зграда биле све пре но декорација. Најзнатнији је такав двор Сотеска у Крањској, а међу многим дворовима у Хрватском Загорју, још су и данас неки добро сачувани (Нови Двори код Клањца). Кад би се икако могло, преградио би се стари трад у двор, па би том приликом добио карактеристично двориште са галеријама.

Што се тиче црквене архитектуре, то су главна села црквене организације имала цркве из готекога доба, а сама је готика живила, полатано изумирући све до 17 века. Тек је барокно доба створило и у нас много лепих нових цркава са побочним капелама. За пример могу нам послужити: језуитска црква у Загребу (1629), цркве у Бараждину, па столна црква, (1706), Петрова, црква и црква Уршулинка у Љубљани. Нарочито је у другој половини 18 века подигнут велики број лепих цркава, чак и по мањим местима, које се одликују красном просторношћу и отменом орнаментиком (Села код Сиска). А како је донекле сјај барока и сам пристајао православљу, а нешто се и ферманима радило, шпосаграђивано је много православних цркава те врсте, међу њима. и црква у Карловцима, која је била узором и за саборну цркву у Београду (1845).

Барокно је доба створило много лепих профаних грађевина, које су се великим делом сачувале, нарочито у Оловенији и у Хрватској (Загреб, Вараждин), па је и Београд добио тада командантуру принua Евгенија и до данас сачувану | капију у тврђави. То су махом палаче племства, самостани и т. д. И тако се примакнуо за нас тако важни 19 век, у којем су наша места добила онај изглед, какав данас имају. — Барок је замро с бујним рококоом. У жељи за једноставним облицима наилази свет опет антику, џа се све до тридесетих година, а и даље до средине столећа гради у лепим једноставним облицима, којима недостаје монументалност, како то сведочи жупна црква у Прегради из 1818. Приватне су куће јасно распоређене, завршене у целину, лажних фасада још нема. По мало се показује све већа скученост и несигурНост, па се половином века изгубила свака. традиција и сваки компас. Узалуд се покушало тај губитак накнадити студијом прошлости.

Тако се развио средином века некакви мешани слог, сложен из елемената романских, готских и ренесансних (бечки арсенал, дворац Мирамаре), који се за све употребљавао: и за железничке станице и за палаче. Београдска Велика Школа и загребачки Университет постали су у то доба; ни једна ни друга зграда није била баш у ту сврху грађена. Силан полет технике, нарочито промета, велики Haпредак градова ставио је нове проблеме, а време је било посве стерилно. Жеља, за, што већом репрезентативношћу учинила, је, те је свуда завладала псеудоренесанса са театарским лажним фасадама и обиљем сулудих купола. Та је маскарада дала вид нашим градовима све до деведесетих година 19 века. Тек је сецесија, учинила томе крај. На жалост није ни она ништа донела до сувишнога баласта испревијаних орнамената и нескладнога раздељења простора, ослањајући ce по