Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : II. књига : И—М
Младинске ин теловадне игре (1 1919, П 1921). —
Код Срба има неколико лепих збирки игара: Тихомир Ђорђевић, Српске народне игре (1907); Никола Отојановић, Дечје игре за српску младеж (1866): Ђорђе Глибоњски, Гимнастичке игре (1880); Кат. Шагрчевић и '(Отјепан Николић, Дечје игре 1902; ШП издање Кат. Шарчевић, Дечје игре и гимнастика (са 100 слика, 1911); Миленко Арсовић, Витешке игре и спортови (1911, са сликама); Антун Браздил, "Гимнастичке игре (са 25 слика, П издање, 1999). Ф. Бучар.
ИГУМАН (по грчком вођ), старепгина православног манастира. Постављао та је ктитор или га је бирало манастирско браство. Избор је био доживотан у киновијама, а на годину дана у идиоритмима, тде се стари игуман називао проигуманом. И. у договору с братијом поставља остале часнике-владалце манастирске: иконома, екслисијарха, дохијара и др. Дужност је И. да буде духовник и учитељ вере и живота у манастиру. Управљао је у киновији тотово неограничено манастирском имовином, у транидама ктитореког устава. У феудално доба вршио је И. као властелин, такође готово неограничено, и световну и духовну јурисдикцију над манастирским поданицима, кметовима. скопа често је била минимална. У идиоритмиским манастирима власт је И. била много незнатнија. Раније се није тражило, да итуман мора имати известан јерархиски степен, те су и прости неписмени монаси, као и образовани јеромонаси, постајали манастирске старептине. 70.
ИГУМАНОВ (АНДРЕЈЕВИЋ) СИМА, народни добротвор (30/1 1804, Шризрен 24/2 1882, Шризрен). Био је трговац у свом родном месту. Услед турског притиска кренуо је 1836 у свет, бавећи се и даље трговином. Живео је у Србији, па у Битољу, Цариграду, Одеси и Кијеву. Од 1865, кад је изгубио јединца сина, сав се предао послу за народно добро, помажући цркве и подижући школе у свом родном крају. 16/4 1871 ударио је темељ српској богословији у Призрену, која је дала qHтав низ свештеника и народних радника, и која, и! данас постоји. 1872 вратио се И. у Призрен, где је, сем прекида од 1875 до 1881, провео већи део живота, до своје смрти.
Литература: Ш. Костић у Браству, 10 (1909), 3290—349. ЈА А, ИДИОРИТАМ (ОСОПШТИНА), манастир, у коме је допуштено, да сваки калуђер има, своју личну имовину, да сам за себе живи, храни се и одева. И. је сасвим противан првобитном жиновиском манастирском комунизму, који је био једини Летални начин монашког живота у средњевековној Србији. И. се појавио у (Ов. Гори и развио се. нарочито од 14 до 15 века.
9
Зависност од обласног епи--
ИЗ СТАРИХ РИЗНИЦА
Данас су готово половина (9 од 20) светотореких манастира 'идиоритми, а међу њима и Хиландар. : по
ИДРИЈА, варош у талијанској · Оловеначкој. Лежи у дубокој, а тесној долини на реци Идријци. И. има 5.497 становника, — Почетак И. је у уској вези с почетком рудника за живу. Око 1490 неки сељак случајно је нашао у неком бунару живу. Од тога доба многи рудари су покушавали да пронађу ту скупоцену руду. 22/6 1508: пронађене су богате жице шкриљеваца, у којима се налазила жива. Ускоро је ту дошло доста рудара и производња, живе брзо се повећала. — 1500 постала је И. с осталим поседима горичких грофова, власништво Хапсбурговаца, а остала je део Горичке. 1783 ујединила се И. са Крањском. — Рудник је био у почетку у рукама приватних лица, а 1580 постао је аустриска државна својина. Рудари су дошли прво из Корушке и (Салцбурга, због тога се звала нова насеобина у почетку и Немшка И. У млетачко-хапебугршком рату Млечани су 1509 освојили И.. а после њиховог одласка (1520) подигнут је град, који је утврђен зидом и јарком. — Руда се извозила преко Жира у Пољанску Долину на Локу и Крањ, и одатле даље. У новије доба усавршен је идриски рудник тако, да је поред шпанског Алмадена највећи европски рудник за живу. Производња је износила годишње 500 до 600 тона живе и било је посла за 1.200 рудара.
У И. има много пилана. И. је средиште трговине дрвима, јер је околина врло 60тата са шумама. У И. и околини је и јако развијен занат израђивања чипака, а у вароши постоји и школа, за чипке. Осим тота, имала је И. и државну реалку. После 1918 Италијани су пренели у И. еловеначку гимназију из Горице. Последњих година затворене су реалка и гимназија, а Талијани су основали само некакву граЂанску школу. У И. је седиште потпрефектуре, суда, порезног уреда, шумске уредбе, малих новчаних завода и културних друштава. 4. Мелик.
ИЖ, острво у Јадранском Мору, између Уљана и Дугог Отока, око 11 км југозашално од Задра. И. је врло издужен, дугачак 12'5 км, широк до 2'5 км, а површина му је 18:8 км. Острво је стеновито, на јужном је крају делом пошумљено, а. највиши висови су од северозапада на југоисток: Отража 195 м, Корињак 170 Мм, Орсењ Врх 194 м, кота 135 м, Водењачки Врх 116 м и Оухи Арат 90 м. На И. има неколико насеља, од којих су најважнија Вељи Иж, Поровац и Мали Иж.
ИЗ СТАРИХ РИЗНИЦА, недељни додатак листа Напред, који је 1916—1918 издавао у Бизерти (Тунис) проф. В. М. Чајкановић. ДМ. И.
CJB =