Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : II. књига : И—М

трговинској, него и у индустриској политици (СОрбије. Од закључења првог трговинског уговора (и тајне конвенције е Аустро-Утарском) 1881, И. живе стоке, као најважнијег И. артикла, био је регулисан т. зв. ветеринарним конвенцијама, које је Аустро-Утарска употребљавала, као принудно сретство против (Орбије, кадгод

је била незадовољна: њеном спољном шо-'

дитиком. Забрана И. живе стоке из Орбије у таким тренутцима, наносила је српским привредницима огромне штете. 1905, када је бугарско Собрање примило пројекат закона о царинској унији са Србијом, Аустро-Утарска. је прекинула започете тртовинске преговоре, и 1906 дошло је чак до затварања њене транице за највећи део српског И. Такво држање Аустро-Угарске приморало је Орбију, да тражи нова тржишта за свој И., и она их је нашла у Леванту, Француској, Италији и Немачкој. Али због даљине нових тржишта и из других разлога, у место дотадашњег И. сировина, морало се прећи на И. прерађевина или полупрерађевина; у место живе стоке почела се извозити маст и месо, у место пшенице брашно и т. д. У земљи су подитнуте кланице и повећани млинови, тако да је Аустрија својом наопаком политиком постигла супротно од оног, што је желела, и допринела је и нехотице појачању домаће индустрије у СОрбији. Q0-

лун је постао главно И. пристаниште за |

Србију. Аустро-Утарска је из царинског рата изашла побеђена, тако да и после закључења новог трговинског уговора, који је ступио на снагу 1/1 1911, она није више могла, да поврати свој дотадашњи положај у Орбији. И. је после царинског рата јако порастао и достигао је цифру од 116 милиона, Дин, али је од њега ишло у Аустрију само за 48 милиона (око |), док су 7; ишле у Немачку и Турску (929 и 19 милиона), а остатак у остале државе (у Француску 3:8; у Америку 3:68, у Румунију 6:1; у Белгију 61; у Италију 44 милиона Дин). Главни И. предмети били су: жива стока, жито, воће (нарочито шљива) и сточни производи.

За време ратова 1912—1918 није било нормалне И. трговине, јер је И. забрањиван због снабдевања војске, што је један део транице био затворен ратним операцијама, и што је цео привредни живот био пригушен.

Уједињење 1918 затекло је покрајине, које су припале ОХО држави, у неједнаком привредном стању. Србија је била исцрпена, стока је уништена од непријатеља; у земљи скоро није било ни коња, ни оваца. Пољопривредне шроизводе је одузимала окупаторска власт. Други крајеви су такође доста претрпели од рата, али је у Војводини било жита и стоке, а у Хрватској много стоке. Покрајине из дотадашње – Аустро-Угарске задржале су многе установе ратне привреде ·аустроугарске. Орпска влада донела је са собом

ЊЕ и

иИЗВОВ

с Крфа забрану И., јер се држало, да су све намирнице у земљи потребне за исхрану становништва. Поједине покрајине су забрањивале И. намирница у друге покрајине, а допуштале су И. само ако се из друге покрајине увезла одговарајућа количина других намирница. Закључивани су скоро међународни уговори између појединих покрајина. Али како је земљи требало да увезе много предмета за обнову, а није имала новаца да их плати, а и. државе, из којих су се ти предмети могли увести нису хтеле да приме новац, нето намирнице, морало се наћи сретство, да се регулише та размена производа између наше државе и других држава.

Тога ради основана је 31/8 1919 Централна – Управа за трговински – промет с иностранством, која (је закључивала т. зв. рекомпенсационе уговоре с Аустријом, Чехословачком и др. Поред тога, она је давала и дозволе за И. (извознице). Извознице су давале и поједине покрајинске управе, а поред тога извожено је доста и кријумчарским путем. Настао је прави хаос у трговинској политици, у коме су се нагло богатили они, који су успевали да добију извознице. Да би се успорио И. а и да би се држави створио нов изBOD прихода из разлике цена у нашој држави и у иностранству, заведене су 511 1919 И. царине, којима је оптерећен највећи део наших производа. Када се показала штетност система извозница, које су давала, поред Централне Ушраве, и Министарство Финансија и Министарство Исхране и Обнове Земље, укинута је Централна Управа 17/4 1920, а место ње је 29/4 1920 основана Оредишња Задруга за. И., која је требала да монополише сав И. Али је после првих неуспеха и она укинута. Једини регулатив И. остале су И. царине, које су највећим делом укинуте 1/172 1925, тако да оне данас постоје још само за мали број производа.

Прве 2—3 тодине после рата биле су првенствено испуњене радом на обнови земље. На систематском појачању И. није рађено, јер су недостајали важни услови за интенсивни И.: уређен саобраћај, довољан кредит за И. сезону, уређени трговински односи с иностранством, довољна. слобода, располагања, платежним срететвима и т. д. Поред тога, стање је још погоршано двема узастопним слабим жетвама 1991 и 1992, тако да је тек богата жетва. 1923 омогућила интенсивнији И., који је од тада растао сваже тодине. За разлику од И. Краљевине СОрбије, број предмета, који се извозе из наше данашње државе много је разновренији, и индустриске израђевине заузимају данас врло важно место у целом нашем И. Поред тога, важно је, што се данас, услед те вешике разноврености предмета, који се извозе, извози преко целе године, тако да се појам И. сезоне мора ограничити само на пољопривредне производе.

Бо