Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : II. књига : И—М

Университету 'за. доктора. философије. Почетком 1914 постављен је за суплента учитељске школе у Јагодини. До нашег повлачења кроз Албанију био је на војној дужности. Крајем 1915 изабран је од Министарства Просвете да прати ученике у Француску. — Шре Светског Рата радио је на педагошком: часопису Наша Школа и на политичком листу Одјек. За време para 1916 основао је у Паризу на француском језику ревију La Patrie Serbe, Био је и власник и уредник тога одлично уређеног часописа, на коме су радиле најбоље књижевне и политичке снаге наг шег народа, а који је стекао симпатија и у Француској. Лист је излазио две године. Уз тај лист излазио је на српском језику додатак: Наша Отаџбина. По евршеном рату И. је премештен из Јагодине у Београд и био је најтре референт sa основну наставу, а онда професор Ш гимназије. Премештен из политичких разлога, у Беране (1921), дао је оставку на државну службу. Од тада се бави искључиво новинарским радом. Био је директор Републике, а сада је главни секретар Југословенске Републиканске | Отранке и главни“ сарадник њеног партиског органа. Сарадник је књижевно-политичке тџевије: Буктиња. За штампарске кривице издржао је 1 тодину затвора. Штампао је

на немачком језику своју доктореку ДИ--

сертацију Benekes Erziehungslehre vom Standpunkte der neueren empirisch-padag8, Forschungen betrachtet, IIffeBeo je OcHoBe социологије од Шаланта.

Ј. Продановић.

ИНОНОМ, први међу манастирским часницима, после игумана. Дужност му је била, да се бави манастирском привредом. Заступао је игумана. У средњевековним великим манастирима И. су звани и монаси, који су шиљани у метохије на управу економијом. Главни И. називан је и великим И. Овај је обично имао и помоћника, који се звао параиконом.

ИЛАЛИО ДОМЕНИКО (Шако), архитекта. 8. Делаљо (Гејавно) Доминик.

ИЛАРИОН МЕГЛЕНСКИ, епископ, мисионар и светитељ у Меглену у Мажкедонији (око 1100 — 91/10 1164, Меглен). И. је био властеоски син, био је добро васпитан и научен књизи. Замонашио се у 18 години, и ускоро је постао игуман. 1134 поставио га је за епископа, у Меглену охридски архиепископ Еветатије. И. је издржао тешку борбу са Манихејима, Јерменима и богомилима, којих је било врло много у његовој епархији. Претрпео је од њих и мучења, али је својим поступцима, најзад успео, да их многе образуми и поврати у православље, те је ускоро и сасвим нестало тих јеретика, у мегленској епискошији. Црква га је прогласила за светитеља и слави та 21/10. 1204 пренео је његове мошти бугарски

ИЛИЈА ШЕВИЋ

„цар Јован Асен из Меглена у Трново. У доба турских освајања сакрили су их Турци у подземље, а. у 19. веку пронађене су и пренесене у Цариград. Култ (CB. Илариона Мегленског био је раширен и по свој српској цркви. : Литература: Старине, 1, 66—85; П. Сирку у Зборнику руске Академије, 71 (1901); O. Черниговски, Овеци Јужних Словена, (1894, руски). Ру

ИЛЕШИЋ, ФРАН ДР., књижевни историчар (30/7 1871, Шт. Јуриј на Шчавници, мариборска · област). (Овршио | је гимназију у Марибору, а философски факултет у Грацу. Промовисан је 1901. 1896 до 1998 био је суплент више гимназије у Љубљани, до 1910 професор женске учитељске школе у ЈБубљани, затим је шостао професор друге државне гимназије у Љубљани. Од 1914 био је приватни доцент за словеначки језик 'H књижевност на Университету у Загребу. За време рата 1914—1918, као политички сумњив, био је суспендован. Од 1919 је професор Университета, у Загребу. — И. је објавио у извештају више гимназије у ЈЉубжани дисертацију Драматика ин словенско словство, 1898 почео је сарађивати у ЈБубљанском Звону и проучавати илирско доба. Главна су му дела: О поуку словенскега. језика (1902); у Часопису за Згодовино ин народописје: О словенскем Штајерју в јожефински доби (1904), Из првих 'часов романтике, Из борбе мед илирско ин маџарофилско странко 1848—49 (1905), Почетки штајерско - словенске књижевности в 18 столетју (1906); у Зборнику Оловенске Матице: ПШохлинова Biblotheca Car-

niollae (1904), Кореспонденца Др. Јос. Муршца (1904, 1905), ~ Чешко-словенска,

взајемност в минулих добах, Јован Рајић ин Урбан Јарник (1906), Оловенски рокопис из л. 1551 (1908), Ив. Ант. Жупанчич (1912) и др; у Раду Југославенске Академије: Хрватски утјецаји у старијим источно-штајерским текстовима, (162), Ђуро Мат. Опорер (218); у Грађи: Станко Враз у школама (У, 1907). И. је сарађивао и у Известјама Музејскега Друштва ва Крањско, Оловану (уредник 1910—1913), Олов. Птшехледу, Матици Хрватској, Агећју Иг slav, Philologie, Попотнику, Наставном Вјеснику и т. д. И. је радио на књижевном и језичном уједињењу Оловенаца ca Хрватима и (Орбима, а учествовао“ је и“ у политичком раду. И. Графенацер.

ИЛИЈАШЕВИЋ СТЈЕПАН ДР., књижевник (1/1 1814, Ориовац, Славонија — 8/1 1903, Вараждин). Гимназију је свршио у Пожеги, а философију у Загребу. У Ђудимпешти добио је 1836 докторат богословије, па је исте подине заређен ва, свештеника. Служио је у Загребу као подбележник и церемонијал код бискупа Алаговића, а после као бележник код бискуша. Хаулика. 1843 постао je професор богословије у загребачком семеништу. Бан

ON E