Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : II. књига : И—М

ма околини. Отратимировић му је замерао, у опште, што као калуђер пише песме, а нарочито је осуђивао његово одушевљење за Доситеја и пријатељство са Вуком, па је употребио М. несређено финансирање у манастиру, да га стегне и казни. 1816 наредио је преглед рачуна, па је онда послао комисију, на основу чијег извештаја га је скинуо са управе, уз претњу да ће сам морати да плати необрачунате издатке. Пошто му није дозволио ни премештај у други манастир ни одлазак у Беч или Русију, М. је заправо био интерниран. Напослетку је М. морао формално капитулирати и молити милост од митрополита. Овај одреди 1823 другу комисију, која је донела блажу пресуду. М. је враћен на старо место, противни калуђери су били премештени из Шишатовца; он је добио друге калуђере да му воде књиге и да контролишу издатке. 1824 поставио га је Стратимировић за администратора торњокарловачке епархије, 2 1828 именован је за епископа.

И ако се и даље мучио са дуговима, ипак му је отада материјално олакшан био живот. И на овом високом положају М. је остао веран својој музи и својим напреднијим идејама, као што је и овде одмах развио велику делатност око организовања цркве и просвећивања, народа. Он је учинио овде много добра. Забранио је да се српска деца шаљу у католичке цркве, а, израдио је, да им се у немачким школама предаје српски катихизис. Основао је централну школу и издржавао је у њој 40 најбољих ђака из свих општина, а основао“ је и двогодишњу Богословију. Због србовања дошао је М. у сукоб са војним граничарским властима. Ипак није био популаран у народу. Био је ауторитативан, као и Стратимировић, па је свештенство зазирало од њега, а народу није тодило његово нагло реформисање и. евролеизовање. Пошто је надживео Отратимировића, који му никако није хтео дати бољу дијецезу, М. је постао најозбиљнији кандидат за, митрополита. Али М. није дочекао избор. Сахрањен је по његовој жељи на тробљу са народом. Лички свештеници нису му дошли на укоп, али му је после народ дигао леп надгробни споменик.

М. књижевни рад је две врсте: научни и песнички. У први спадају Изабране басне, које је превео и саставио још као ђак у Пешти (1800). Као наставник тимназије написао је Сказаније от житија IIpeосвјалтчених Архиепископов всеја серпскија и поморскија земљи“ и т. д., које је штампано тек 1854 у Гласнику. Затим је оставио множину бележака, из којих се види, да је хтео да пише о правима и привилегијама прекосавских Срба. — Од научних радова највише је труда уложио М. на састављање српске траматике, синтаксе и правилника о ортографији. 1802 издао је Јавноје испитаније из словенскосерпске граматике и т. д. ради својих

МУШИЦКИ

ученика у гимназији. М. није стигао да изради целу граматику, и ако га је и Копитар гонио на то. Његова је граматика управо црквенословенска. Касније се ни сам М. није држао и иначе несигурних по грчкој, руској и латинској граматици шедантно исконструисаних правила за тај вештачки језик, и то под утицајем Копитара и Вука. Но до краја живота. М. је мислио о језику и о азбуци. Сањао је да, састави словенски словар, српски етимолошки речник, библиски речник, маштао је о једном свесловенском језику и T. JL, а састављао је и библиографију. М. је натињао Вуку; донекле је ишао за њим, али јасно осећање језика утрнуло је било у њему, под утицајем образовања и под притиском блиске околине. Због тога је М. и у поезији, се обзиром на језик, остао на пола пута, односно на раскршћу између народног и црквеног језика. Пошто се није могао. одлучити, писао је песме на оба језика.

Главни М. књижевни рад било је писање стихова. Изузев почетничке покушаје љубавних песама, у стилу сентименталне, пасторалне немачке поезије са сликованим радовима, М. је певао само оде у грчким строфама. Почев од прве такве, у част једном посвећеном епископу, М. је писао оде скоро увек пригодом какве свечаности или да ободри Орбе на племенита осећања, мисли и прегнућа. М. је поезија дакле тенденциозна, васпитачка, реторека. Она је надахнута општим 0сећањима, хуманизмом, родољубљем, просветилачком страшћу. О друге стране, М., у положају српског православног црквеног великодостојника, морао је, упркос. иначе своје изразите духовне независности, и у поезији да се строго држи. једног достојанственог става. Он је пишући своје оде свесно вршио свету мисију народнога, избраника, 'па је тако све што је тод смишљао и осећао за добро народа, односно 58, духовно и етичко дизање грађанства, MH38ражавао у стиховима и достављао оде као посланице. М. је у песмама величао шпрошлост и потицао на рад, износио је конкретне предлоге, како 'да. се. књижевни живот организује, како да се пише и како да се товори. Отога, М. и није своје оде издавао у свескама, већ сваку приликом

какве актуелне потребе, засебно. Многе М.

оде су се шириле у преписима. Тадашње

младо грађанство осећало је М. за свога

песничког, духовног вођа, па је свака, његова ода заиста имала утицаја и одјека, особито чувени Глас народољупца. (1819) и Глас харфе шишатовачке. (1821). Своје

оде писао је М. час на црквенословенском

час на српском, а некоје на оба језика. И ако је био пријатељ Вуку, и ако је био

један од првих скупљача народних пе-

сама, и ако је и сам исповедао право и

будућност народног језика, М. се није мо-

гао определити искључиво за њега. Да није био спутан калуђерским чином, можда

= 900 —