Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : III књига : Н—Р, стр. 358

ПЕТРОВИЋ

зна за, аутокефалног архиепископа, и митрополита у тим областима. Али, поред свих његових заслуга, П. је 10/9 1718 потврђен само за архиепископа и митрополита Србије, а тек доцније (15/12 1725) је добио јурисдикцију над тамишким Baнатом и (1/4 1727) над Малом Влашком, у данашњој Румунији. Сем архиепископа, који је био уједно и дијецезан београдски и браничевски, та је архиепископија. имала још четири епископа: ваљевског, карансебешког или вршачког, темишварског и римничког.

Џожаревачки Мир затекао је на катедри карловачких епископа Вићентија Шоповића-Јањевца, човека оронула здравља и стога мало активна. П. је ради тога ускоро почео радити, да спреми себи терен за наслеђе карловачке митрополије. Шре свега, он је предузео у томе правцу кораке код врховног духовног старешине целе српске цркве, код пећског патријарха Мојсија Рајовића. Патријарх је! У: својој грамати од 15/8 1721, којом потврђује П. за аутокефалног архиепископа. Орбије, нарочито нагласио жељу, да се обе српске архиепископије под аустро-угарском влашћу, београдска и карловачка, у народном интересу што пре уједине. Затим је ШП: задобио народне прваке у карловачкој митрополији, и они су, и против воље државних власти, одржали 23/6 1729 народно-црквени сабор у Варадинском Шанцу (Новом Саду), на коме је донесен закључак, да се београдски митрополит П. поставља за коадјутора с праBOM наслеђа, оболелом митрополиту Вићентију Поповићу. И ако државне власти нису хтеле одобрити овај закључак, митрополит ШП. се од тада са једнаком ревношћу старао за сав српски народ под аустро-угарском влашћу, и врло је много времена проводио у Бечу, бранећи Haродне повластице, које је државна, власт, нарочито у СОрбији и у Банату, почела све више да сужава и крњи. Кад је карловачки митрополит Вићентије 23/10. 1725 умро, народни представници једнодушно су настојали, да и формално уједине 660градску и карловачку митрополију. Ha народно-црквеном сабору 72 1796 То! је изведено закључком, да се београдски митрополит П. бира и за карловачког митрополита. Државна власт није хтела. то уједињење признати, и сматрала. је Ш. као карловачког митрополита, а дозволила му је да само администрира беотрадску митрополију. Међутим српски народ и митрополит сматрали су од тада обе митрополије као једну београдско-кагрловачку митрополију, па су после емрти IL изабрали поново једног архиепископа, и митрополита за целу српску цркву под аустро-угарском влашћу (в. Вићентије Јовановић). Ово уједињење било је од великога значаја како за валшштиту народних повластица, тако и за цео национално-

религиски, просветни и у опште културни живот Срба под аустро-утарском влашћу. Митрополит П. био је необично уредан и савестан човек. У новој држави се врло брзо снашао. Осетио је одмах главне недосталке у своме народу и сву је своју пажњу, упоредо са обраном народних повластица, обратио на реформисање црквеног, социјалног и просветног народног живота. За подизање народне просвете и потребе што сјајнијег црквеног богослужења обратио се П. на руског цара Петра Великот, са молбом, да пошаље књиге и учитеље, одежде и друге црквене ствари. Том помоћу успео је П. да отвори, прво у Београду, а затим у Карловцима (1726) редовне основне школе, под водством Руса учитеља Максима Суворова, са намером, да их развије у средње латинске школе, гимназију, философију и теологију. П. је основао у Карловцима нарочити Семинар за ученике, донео је диециплинарна правила и настојао је, да се развије што већа и успешнија просветна. акција, како у Карловцима тако и у Београду, где је већ раније био основао и посебну трчку школу. П. је тражио дозволу, да може основати и српску штампарију, али су га државне власти упутиле на унијатску русинску штампарију у Трнави. Он је међутим ревносно чувао православље, и није се хтео служити том штампаријом. Нужне букварове за основне школе штампао је у Римнику. у Влашкој (1796 и 1797). Ш. се бринуо и за православне Румуне, који су били под његовом јурисдикцијом, те је буквар од 1726 штампан упоредно руско-словенски и румунски. Потребу оснивања српске штампарије нагласио је П. и пред смрт на. народном сабору (1730), те је сабор донео одлуку о средствима, из којих би се штампарија могла набавити и издржавати. Ради тежње за реформисањем религиског и социјалног живота, П. је 2/19 1724 издао нарочиту уредбу у 57 тачака, у којима товори о брачним стварима, о тестаментима, о бризи за сиротињу. о даћама, о противницима вере и црквених обичаја, нарочито поста, о исповедању и причешћивању, о светковању празника, о држању зборова, о васпитању омладине, о свештенству и монаштву. П. је прописао нов крој одела (плаву боју за парохиске свештенике и црну за монахе), одредио је, да. по старом обичају од Св. Саве, свештеници брију венац на темену главе и т. д. Народ и свештенство није могло да. разуме све П. реформе, и почели су да сумњају у његову верску исправност, па су та називали и унијатом. Међутим, II. је свагда остао веран православљу и одбио је категорички, када му је понуђена кардиналска. капа, да прими унију. Овоју уредбу о поменутим реформама. образложио је детаљно на сабору 1730 у Ђеотраду, и њу. су народни представници у целини примили. П. је уредио и архиепи-

— 346 —