Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : III књига : Н—Р, стр. 426

ПОВРШ

тача. П. је трпезаста облика, чије је пошироко плеће блато нагнуто, пошумљено и уливађено. Од њега се, према северогападу, пружа оштри гребен, на коме је и највиши врх П. Кршеви око највиших делова П. створени су једрим и чвротим партијама кречњака, чије се литице врло стрмо спуштају до 200—300 м, % после слазе положитије. Највиши висови од северозапада према југоистоку су: Велики TL. 1.480 м, Средњи ШП. 1.446 м, Мали Повљен 1.433 м. На северозападу се, преко преседлине Дебела Брда, П. везује са Јаблаником, а овај, преко Палежа и Столипа, са Медведником. Јужно и југозападно од IL су простране заравни ЈЛисина 1.151 м и Пусто Поље 1.181 м, које су прорешетане вртачама. На П. се може лако попети са Дебелог Брда, преко кога води друм Ваљево—Рогачица, као и са источне стране, преко Кнежева Поља. Ca IL ce пружа диван изглед. На североистоку и северу виде се Космај, Авала и Фрушка Гора, а пред њима се помаља местимично Сава; на југоистоку види се тамна маса Копаоника и Голије, па даље на десно Мучањ и Јавор, док се на југу и југоистоку истичу ужичке планине, а иза Шартана, на Златибору помаља се бело теме Дурмитора. Северозападним крајем TL пролази друм Ваљево—Тубравић——Ротачица, а југоисточним и источним крајем, друм Ваљево—Ћебићи— Ужице.

Литература: Ј. Жујовић, Излаз на Повлен (Геолошки | Анали Балканскога. Полуострва, П, 1890, 169—177).

П. Вујевић.

ПОВРШ, област у Херцеговини, југозападно од Требиња. У средњем веку туда је ишао тртовачки пут из Дубровника у Србију. У П. има много преисториских и средњевековних старина. — У П. је блата клима; снег ретко пада и не одржи се. Због тога успева винова лоза, смоква, бадем, шипак и друго воће. Овде се сади много најбољи херцеговачки дуван. Бере се и бухач. Развијено је одлажење у печалбу у Америку. Отановници се баве сточарством земљорадњом; раније се бавило више сточарством. Има остатака, племенске и браственичке организације. И православни и католици славе крсно име.

Литература: 0. Ковић, Шума, Површ и Зубци (Насеља, 9). М. Ф.

ПОВШЕ ФРАНЦ САЛЕШНКИ, пољопривредни стручњак и политичар (1/1 1845, Креснице, на Сави — 4/1 1916, Љубљана). После апсолуторија на вишој пољопривредној школи, постао је 1869 на словеначкој пољопривредној школи у Горици стручни учитељ, и доцније директор. За Дружбу Ов. Мохорја написао је Умног кметовалца али сплошни поук, како 06деловати ин збољшати поља, травнике ин тозде, који је изашао у три дела 1875 до 1877. Рано се посветио Политици. У го-

= 414 —

ришкој дежелној зборници био је заступник велепоседа, али је 1885 положио мандат и службу у школи због болести, те се повукао у Крањеку, где се посветио економији и политици. 1889—1914 био је дежелни посланик Крањске, 1891—1914 државни. 1889 постао је намесник у дежелном крањском одбору, 1896—1908 био је прави одборник са рефератом за пољопривреду. Одборник Крањске Пољопривредне Дружбе био је 1886—1908, а. 1908 до 1916 њезин председник. Богато стручно знање, концилијантна личност и дутотодишњи рад П. на важним положајима дигли су пољопривреду у Крањској на приличну висину. J_ JE

ПОГАНОВО, манастир код Цариброда. Сазидао га је, по свој прилици, Константин Дејановић. Црква је живописана 1499. Посвећена је Ов. Јовану Богослову. 1630 утврђене су међе имању П. Црква је мала. Основа јој има форму триконхоса. Припрата има и горњу галерију. На средини припрате налази се једноспратна кула (звонара). Црква је засведена кубетом. Живопис је веома интересантан. Један циклус слика илуструје (Страдање Христово. Нарочито су интересантне две слике на сводовима певница. Једна представља Мудрост Св. Григорија Богослова, а друга Мудрост Св. Јована Златоустога. У цркви су и слике Ов. Симеона Немање и Оз. Саве српског. В. И-Ћ.

ПОГАЧИЋ МИЛКА, травнатељица грађанске школе у пенсији (10/2 1860, Затреб). Ниже школе свршила је у самостану милосрдних сестара у Загребу, и државну препарандију у Загребу. ШПостављена је 1880 за учитељицу на пучким школама, 1900 за учитељицу више девојачке школе, 1905 за равнатељицу девојачке школе грађанског смера, све у Затребу. Стављена је у пенсију 1991. Књижевни рад отпочела је П. 1876, с приповеткама и песмама у Позору и у БВиенцу. Прва књига Пјесама, угледала, је света. 1884, а приповетке Из мојега свијета. 1905. Друштво Хрватских књижевника штампало јој је Пјесме 1912 (Савремени писци, 21). Од доцнијих приповедака најважни-“ је су: За олује (Вијенац, 1901) и Један живот (Савременик, 1908). Од 1901 до 1912 уређивала је Ш. Домаће Огњиште. Радила је доста и на дечјој књижевности (У малом свијету, 1905). Уредила је врло добру књигу: Дарови нашим дјевојкама (1905). Ова се књига може узети као свестан протест на неуметничку омладинску књижевност. У песмама је П. страсна и неодређена, још потпуно романтичарка, док је у приповеткама, већ реалнија и показује фина опажања. Шеноа, је назвао њене песме врло талентираним.

Педатошки рад П. кретао се углавном у правцу реформе женских школа. На основи, коју је она израдила, подигнута је у Загребу земаљска виша девојачка