Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : III књига : Н—Р, стр. 428

ПОДГОР МЕТОХИОСКИ

општине бродске, пошту. Спомиње се од 1483. Ј. Мен.

ПОДГОР МЕТОХИСКИ, планинска. подторина. (зибтопеомит) у северном крају Метохије. Захвата изворни предео Белога Дрима, између Жљеба. (2.243 м), Студеничке Планине (2.000 M) и Мокре Горе (9.910 M). II. М. је крајњи северни део велике метохиске тектонске потолине под странама поменутих високих планина, у великој изворној челенци Белога Дрима. Земљиште је брежуљкасто, око река питоме равнице. У П. М. има највише чисто српских села и кућа мешовитог, српскоарнаутскот, метохиског становништва. TI. М. броји укупно 60 насеља. Административно средиште овога краја је Исток, који лежи у централном делу области. По томе се П. М. зове и Исток. Он образује сада, источки срез, са 75 насеља (72 села и 3 засеока). Село Исток спомиње се у повељи цара Душана Арханђеловом манастиру код Призрена, (1348—1353). Сада. постоје Велики, Мали и Доњи Исток, а сва три села имају укупно 170 кућа. са. 1.435 становника. (1921). У повељи се до Истока спомиње влашки катун Синајинши (сада село Синаје, са 32 куће и 358 становника), влашки катун Драгољевци (сада, село Драгољевац, са 60 кућа и 377 становника) и други влашки катуни. П. M. je био у средњем веку сточарска. жупа, ради богатих пасишта на планинама. изнад ње. У средњем веку П. М. се звао, као и дела Метохија, Хвостно. Тако се и у наведеној Душановој повељи побројана села HI. М. помињу у жупи Хвостно. Кроз TL M. води Митровачко-Пећели Цут.

Литература: Ј. Цвијић, Основе за географију и геологију Македоније и СОтаpe Србије, Ш (1911); От. Новаковић, Законски споменици (1919).

В. Радовановић.

ПОДГОР | НОВОПАЗАРСКИ, ~ планинска подторина у западном крају НовопазарCROP Поља. Помиње се у забелешкама о

Карађорђевом походу на Нови Пазар

(1809). B. P. ПОДГОР ПРИЗРЕНСКИ, планинска, под-

торска жупа у североисточном – крају

Призренског Шоља. Захвата изворну челенку Топлухе, леве притоке Белога Дрима, и простире се под планинским падинама Коџа-Балкана. (1.940 м) и Црнољеве, допирући на север до Дуљске Преседлине (915 м) према косовској жупи Штимљи. Коџа-Балкан и Црнољева састављени су од палеозојских и мезозојских шкриљаца, пешчара и кречњака, а нижи делови жупе од слатководних језерских седимената понтиске старости, чије се наслаге пењу до висине до 600 м. Многобројни краци и притоке Топлухе усечени су кров језерске глине и пескове, чије су наслаге заостале између долина у виду плочастог земљишта. Очуване су и језерске терасе,

— 410 —

које се пењу до великих висина (450, 530, 640 и 750 м). Изнад обрађеног неогеног земљишта дижу се шумовите планичске стране, под шумарцима и високом храстовом тором. У нижем делу IL M. клима је жупнија; ту на HOOTOHOM 8396мљишту добро успева и винова лова.

Жупа П. П. спомиње се у средњевековним споменицима, такође и главна подторска, река Топлуха. Планина Коџа-Балкан (турски, Велика Планина) звала се онда Грмовата, и чинила је ненасељен планински појас између ове жупе и суседног Сиринића, а планина Црнољева звала се ЂБолован (назив по старословенској ознаци кумира), и била је међа према косовској жупи Неродимљи. Цар Дуmag је својој задужбини Арханђеловом манастиру код Призрена доделио (1348 до 1353) скоро сва села П. П., која и сада већином постоје.

Кроз П. П. пролазио je oj Bajkala, значајан Косовеко-Призренски Пут, који је још у римско доба спајао Улпијану (Липљан), Теранду (Призрен), и водио даље у Скадарско Приморје. Главни пролаз од Косова преко Црнољеве овамо води кроз Дуљску Преседлину. У доба цара Душана, овај се друм звао Вели Пут, и њиме је кроз П. П. ишао и колски саобраћај. У поменутој повељи цара Душана наводи се, како Вели Пут иде од Духља (сада Дуље) на Речане, где »постоја господин цар с коли«. У турско доба, услед најезде Арнаута у ове крајеве, нарочито у последње време, када су арнаутски качаци стално | поседали овај шумовити крај био је Косовско- Призренски Пут кроз Дуље преко Ш. П. најнесигурнији. Када. је у пролеће 1910 турска војска кренула са Косова за Призрен, арнаутски су побуњеници, под Хасан-Хусеином и Исом Бољетинцем, покушали да овде зауставе њено продирање.

У П. П. издвајају се сада српска и арнаутска села. У нижим деловима жупе живе Арнауташи и Арнаути, који су Орбе протерали из њихових села, па су се они, уколико су се одржали и нису даље избегли, населили у виша, планинска села, на негдашње своје катуне. Но и ту су Срби трпели арнаутске зулуме и приморавани су на ислам. Једно од највиших села П. П. је Маличево, под КоџаБалканом. Значајно je Ma Маличевди приповедају, како је одатле пореклом Карађорђев прадед, који је из Маличева побегао, када је убио четири Турчина. зулумћара; гробови тих Турака и данас се знају.

Административно средиште П. П. налази се у Сухој Реци, на пролазу Косовско Призренског Пута преко Топлухе (Сухе Реке), где је главно место подгорског среза. По Сухој Реци назван је сухоречки барјак арнаутског башибовзука и пљачкаша турскога доба, који је као фи-

3 i |