Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш

(Гласник Земаљског Музеја, 1903), О подријетлу и засужњењу хрватскога краља Славића = 1074—1075 ~ (Вјесник · Археолошког Друштва, 1904), О смрти хрватскога краља Звонимира (Вјесник Археолошког Друштва, 1905), Краљ Коломан и Хрвати 1102 (1907), Далмација и угареко-хрватски краљ Коломан (Вјесник Археолошког Друштва, 1909), Неке странице из новије наше хисторије: | Далмација непосредно прије француске окупације; П' Француско доба (Хрватско Коло, 1909), Ријека и ријечко питање (1912) О Штиореровим новинама, (1912), Генеалошки прилози о хрватској народној династији (Вјесник Атрхеолошког Друштва, 1913), О значењу имена Нандорфејервар (Рад, 9207, 1915), Die Wahl Ferdinands des I von Osterreich zum Koniš von Kroatien (1917), Abridged political history of Rieka {Fiume) {1919, и француски, но без документа), Завјера Петра Зринскога. и Франа Франкопана (1921, Браство, 14), Хрватски Илиривам (1921, Браство, 16), Ријека и Задар (1921), Бискуп Штросмајер и јужнословенска мисао, Г део (1922, Орпска Књижевна Задруга), Како се у Хрвата развијала, политичка и државна свијест (1923, Њива, 7/9), Два. хрватска бунтовника (1923, Браство, 18), Југословени, Карађорђе и Наполеон 1 (1925), O средовјечном хрватском граду Лабу (Булићев Зборник, 1924), Еутен Кватерник (1925), Избор Фердинанда |] хрватским краљем (1927) и т. д.

Од публикованих извора најважнији су: Љетопис Павла Џавловића, патриција 8адарскога (Вјесник Земаљског Архива, 1904), Хрватски саборски списи (Аска Сгоанcae) L-IV (Monumenta S. Hist, SL Мег, Vol, 33, 36, 39), Јадранско питање на Конференцији Мира у Паризу (1920), Документи о постанку Краљевине Срба, Хр-

вата и (Оловенаца (1920). Наслов књиге

Поп Дукљанина. Од уџбеника ваља истакнути два. Један је: Повијест хрватска за више разреде средњих школа (1905, са четири теографске карте). Ова књита, није никада угледала света, јер ју је аустриска цензура, због истине, изнете у њој, запленила, и читаво издање, у дворишту Земаљске Тискаре у Загребу, спалила. Сачувана су само три примерка тог издања. Други је уџбеник намењен университетском студију, и узоран је тип таквог рада. Обухвата време хрватске народне династије: Приручник извора хрватске историје. 1/1 до. 1107 (1914). В. Новак.

ШИШНА је стара домаћа свиња. Шрипада европском (зиз зсгоја) типу, и била је у своје доба, све до почетка 19 века, врло распрострањена у крајевима OXC, нарочито. у северним деловима. У јужним крајевима, и у свим пределима (Средоземног Мора, била. је медитеранска свиња домаћа, која је боља у гојазности. На, подручју СХО, и то у Орбији, настало је укрштавање ових двеју типова, из кога

ШИШКОВИЋ

је укрштавања произашла мангалица сви ња. Она је, због својих бољих. особина. потисла све више и више Ш. и то према. северу, тако да је почетком 19 века она почела узмицати и у Мађарској, нарочито када је 1533 палатин Јосиф купио свиње: из стада кнеза Милоша. Почетком овог века могла“ се Ш. наћи још у мањем броју у модрушко -крајишкој и у поже-

_шкој области, а у већем броју у северној

Босни, нарочито у примитивним крајевима. Данас има Ш. још у истим крајевима, али у много мањем броју, јер мора. · да уступа све више и више место другим. прикладнијим узгојима. :

Ш. по својој спољашности наличи врло дивљој свињи (зиз зегоја јегиз), Глава. јој је доста велика, лични део дуг и узак. Уши. су средње величине, широке и стр-

шеће. Хрбат је врло избочен, а тело уско

и пљоснато. Ш. је обично светле боје по: целом телу, али има и тамносмеђе. Одојчад. носи карактеристичне пруге уздуж тела, како то има одојчад дивље свиње. Ш. је: примитивна · свиња, држи се понајвише: сасвим природно, т. ј. понајвише полудивље у стадима, која се већим делом у слободној природи прехрањују. Ш. касно. дозрева, те је тек са 2% тодине израсла. Плодност је слаба, просечно се рачуна. 4—5 комада младих. Ш. може достићи тежину до 9200 кг. :

Месо Ш. је суво, те је према томе прикладно за прављење пршуте. Маст се сталожи у танком слоју под кожом и око црева, а сало је чврето.

Литература: 5. Ulmansky, Збасе uber die Abstammung des Šiškaschweines (1911), С. Улмански.

ШИШНКО ЈЕЗЕРО, језеро у Црној Гори, на планини Бјеласици, око 1'5 KM источно-југоисточно од (Сватовска Гробља. (1.845 м), око 14 км североисточно од града. Колашина. · Јежи у пространом цирку, који је под великим моренама, на апсолутној висини од 1.642 м. Ш. Ј. је елилтичног облика, пружа се од запада на исток, дужином око 400 м, а широко је до 150 м. Корито Ш. Ј. глацијалног је порекла. (О једне стране из Ш. Ј. извире Ђистрица, а с друге поток, који тече према Тари од прилике до Мојковца.

Литература: Ж. Драговић, Грађа за“ ђеографију Црне Горе (Летопис, 155, 1888); Ј. Цвијић, Ледено доба у Проклетијама и околним планинама (Глас, 91 и 98, 1914).

; ОВ,

ШИШКОВИЋ ЈОСИП, тенерал топништва (1719, Сегедин — 42 1783, Шраг). Пореклом је био из старе босанске породице. Ступио је са 19 тодина у војску. Учествовао је у наследном рату, и одликовао се у храбром и успешном четоводству. На почетку седмогодишњег. рата, постао је пуковник и заповедник 9 пешачке пуковније у битци код Колина. (1757) и добио је витешки ред Марије Te-.

== 1008. —