Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш
Продужне Ш. постоје уз основне Ш. Има. их 1.810. Број ђака је 79.287 (42.520 мушких и 36.767 женских).
Грађанске Ш. Има их 164 са 619 разреда и 755 одељења. Број наставника је 1.632 (758 мушких и 874 женских). Од тих су: 1.430 Србохрвати и Оловенци, 44 остали Словени, 64 Немци, 52 Мађари, 11 Јевреји, 5 остале народности. 26 наставника су хонорарни.
Број Ђака у почетку школске године 1997/98 био је 27.478 (11.508 мушких и 15.970 женских), а на крају године 25.141. Од тих су: 21.231 Србохрвати и (Оловен-
- ци, 267 остали Словени, 1.804 Немци, 1.411
Мађари, 36 Румуни, 160 Јевреји, 35 Турци, 179 остале народности. —
Нижих пољопривредних .Ш. има 19 са 123 наставника и 621 (583 мушких и 38 женских) ђака. :
Средњих пољопривредних Ш. има 3 са 47 наставника и 275 baka.
А. Јорговић.
Босна и Херцетовина. Најегда Турака угушила је и у Босни просвету, и за све време турске владавине било је мало школа у Босни и Херцеговини. За школовање муслиманске деце постојале су т. зв. мектебе, школе уз џамије, у којима су деца сасвим механички учила важније молитве и изреке из корана, и то на арапском језику. Поред њих постојале су, по гдегде, у већим местима, и више школе, медресе. Те су Ш. походили они, који су желели да постану хоџе и чиновници. Ту су учили писање, читање и тумачење корана. 1569 објављен је закон о уређењу Ш. у турској царевини, који је вредео и за Босну и Херцеговину. Школе су биле: основне (мектебе), руждије (гра-
Ђанске), идадије (троразредне треалке) и
султаније (више школе). Наставни језик је био турски. И према томе наши су муслимани морали, чим ступе у Ш., учити турски језик, а поред њега и арапски, а то није био лак посао, те није могло да буде ни успеха. Новац за издржавање школа, мектеба и руждија, добијен је из т. зв. меарифског сандука, т. ј. из засе-
·бног школског фонда, док оне нису пре
шле на издржавање црквеним добрима (вакуфима), којима је народ непосредно давао средства за школске потребе. (Све су дакле ове Ш. биле намењене муслиманима и имале су верску основу. Немуслимани су у погледу народне просвете били остављени сами себи. Ако су хтели да васнитају своју децу више него што се то могло у породици, морали су се сами старати за Ш., уредити их према својим потребама и удесити да настава буде на матерњем језику. У школском закону био је један нарочити члан, који је давао право грађанима других вероисповести да могу оснивати и сами издржавати шпоједине културне установе, које су им потребне, пошто то одобре надлежне власти. Али да те установе не би биле штетне по
ШКОЛЕ У СХС
турске државне интересе, вођен је строг“ надзор над њима, јер је школски закон имао и потребне одредбе о школском надзору над свима Ш. у држави.
Било је дакле одушке да се колико-толико просвећују и деца православних и католичких родитеља. Зато су појединеправославне црквене општине почеле оснивати своје Ш. и то првенствено у већим. местима. Те су Ш., насупрот муслиманским, биле националне, т. ј., имале су вадатак, да у ученика чувају: и негују народну свест. За католичку децу старали. су се фрањевци, који су имали Ш. уз своје манастире. Исто тако су милосрдне сестре из Хрватске отварале Ш. за девојчице, и то на првом месту у већим градовима, као што су Сарајево и Мостар, гдесу били и католички манастири. 1866 дошле су из Енглеске Мис Аделина Ибри и Мис М. Макензи и отвориле су у Сарајеву“ Ш., у којој су васпитавана деца и православна и католичка. Ова је Ш. стекла. леп тлас, и задуго је вршила, знатан утицај, поглавито на децу православних Орба.
Од интереса је споменути, да је у Босни: и у Херцеговини било и путујућих учитеља. Они су ишли у поједина села, скупљали децу и учили их читању, писању, да се моле Богу, да рачунају и понешто из историје, свакако на основу народних песама. За овај свој рад добијали су они: од ђачких родитеља хлеба, меса, сира и: поврћа, али не и новаца. Када су ученици нешто научили, онда су учитељи бирали“ боље ученике, који ће њихово дело наставити. Народ је дакле ту својом властитом иницијативом чинио што се могло за просвету и Ш. Ђ. Ковачевић наводи, да се досад најстарији докуменат о православној Ш. налази у Музеју старе православне цркве у Сарајеву, и да је из 1731. Међутим има, помена, да је српска Ш. за православну децу постојала у Сарајеву од 1682.
Аустро-Угарска је 1878 у Босни и Херцеговини затекла >54 православне и ка толичке Ш. са 5.913 ученика, 535 мектеба. са 23.600 ученика, око 40 медреса са 1.500 софта и српеко-православну нижу средњу“ школу«. Уласком аустро-угарске ~ војске: настао је обрт у целокупном животу, па и у раду за народну просвету. Аустроугарска просветна политика у Босни и Херцеговини одговарала је циљевима званичне државне политике.
Прво су 1879 отворили Ш., које су биле· пре уласка аустро-угарске војске, али затворене у устанку за ослобођење. Ну сада Ш. нису више могле бити конфесионалне. Оне су морале примати сву децу без разлике. Али како није било довољно учитеља, Аустро-Утарска је у овим крајевима поставила за учитеље · каплареи поднареднике, који у већини случајева нису имали никакве наставничке . спреме. Војна управа је отвори ла у (Оарајеву прво једногодишњи те--
— 1005 —