Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш

местима. Још је и 1770/71 било мешовитих Ш. са грчко-српским наставним језиком у Коморану, Ђуру, Јегри. У Јегри је тада било 60 Ђака.

После сеобе Срба 1690 под патријархом Арсенијем Ш у аустриске земље, почео је живљи рад за српске Ш. и просвету. Патријарх Арсеније 1 умолио је 1698 цара,

да у Сечују може отворити схоластичну |

тимнавзију. Но аустриска влада била је

противна подизању и нижих, а особито ·

виших српских Ш., те ова молба није успела. После смрти патријарха Аревенија (1706), тражио је митрополит Исаија ЂЂаковић од аустриског цара, да му допусти, да подиже Ш. и оснује штампарију. То исто су тражили и Срби из Будима. Борба за Ш. и штампарије је једна од најважнијих тачака у програму српеког народа у Аустрији у то доба. Омрћу митрополита Исаије (1708) прекинуто је и његово настојавање. :

Рад око ширења просвете наставили су после други митрополити. Особито су од почетка 18 века све боље поглавице српске цркве и сви трезвенији представници српског народа радили на подизању HI. Када, је митрополија добила сталну ресиденцију, отворена је словенска Ш. за образовање клирика. Сабор 1707 у Крушедолу поднео је молбу ради подизања 1Ш. и штампарија. У Подунавској, Потиској и Поморишкој Крајини је 1702 и 1708 при премеравању | сесија, одређено потребно земљиште за Ш. и учитеље, из. чега се види, да су у тим крајевима већ тада постајале српске Ш. Тако је“ у Сенти већ 1697 постојала тривијална Ш., у 'Осеку 1716 срнека. Ш. са два учитеља, у Земуну 1725 српска народна Ш. 1716 узет је Темишвар од Турака. У Темишвару су имали Орби свој магистрат и судије, а имали су још из турских времена три српске православне тривијалне 1.

Митрополит Мојсије Шетровић, који је био велики пријатељ Ш. и науке, дозвао је из Овете Горе Анатолија, да учи дрквено појање. Његова је Ш. пренесена у Карловце, и била је расадник црквеног појања, у целом Српству. Митрополит Мој'сије отворио је 1723 у митрополитском Двору у Београду словенску Ш. 1797 издала је аустриска влада наредбу, да се могу свуда подизати српске народне Ш. Митрополит Мојсије је на сабору 1730 предложио, да се оснује фонд за издржавање српских Ш. али је умро, и није дочекао царско .одобрење. За подизање Ш. донео је наредбу и српски народни сабор, држан у Београду 1731. Како је учитељска, плата била или врло мала или никаква, те се није могло наћи учитеља (већином су свештеници били учитељи), обратио со митрополит Мојсије на Русију за учитеље, одакле је послат Максим Суворов и Др. (Суворов је 1726 отворио у Карловцима словенску граматикалну Ш. у своме 'стану, са ђацима из свих крајева, који су

реку,

"ШКОЛЕ У схО

већ знали читати, дакле који су већ свршили основну Ш. 1727 прешао је он у Београд, и отворио је редовну Ш. У Карловцима. је тада постојала нижа (основна) и виша (траматикална) словенска, и почетна латинска Ш. Максим Суворов био је реформатор српске Ш. у оно доба. Његова Ш. дала је известан број за оно доба. спремних учитеља. Већ у то доба било је и женских ђака. Док нису дошли други руски учитељи, држали су српске Ш. после одласка Суворова 1733 његови помоћници. Брат Суворова основао је 1799 словенску граматикалну Ш. у Араду, а јеромонах Василије, ученик (Суворова, основао је основну Ш. у Ваљеву (1733). После Суворова дошао је Синесије Залуцки, који је постао управитељ Ш., најпре у Београду, па онда у Карловцима. Затим је дошао Пољак Емануел Козачински, са више руских учитеља.

Доласком руских учитеља и ширењем црквених књига, штампаних у Русији, истиснуте су из цркава: србуље, а по језику у црквеним књигама образован је према руском изтовору, нов језик, славјано-сербеки, који је ускоро постао књижевним језиком. Руски су учитељи донели и дрквене песме, а по њима су онда састављане црквене песме и за српске светитеље. У Ш. се учило читати са навоштених дашчица. Читали су: псалтир, часловац, десетословље, молбане, акатист, OKTOHX, минеј, зборник, еванђеље и апостол. Штампане букваре донео је Суворов 1726 из Русије. Први српски буквар написао је Сава Инок; тај буквар штампан је у Млецима 1597, а писан је српско-словенеским језиком. Кипријан Рачанин написао je 1717 буквар по угледу на руске букваре. Овај буквар није штампан, већ је преписиван. Захарије Орфелин је саставио буквар који је 1767 штампан у Млецима.

Митрополит Мојсије је отпочео, а митрополит Вићентије Јовановић је наставио подизање Ш. 1732 поставио је Исаију Антоновића, · арадског и велико-варадског епископа, за врховног школског надзорника. У то су доба већ слати млађи људи на страну, особито у Русију, да се тамо усавршавају у наукама. Митрополит БВићентије основао је и латинске Ш. у Карловцима, Осеку и Даљу, где су учитељи били Суворовљеви ученици. Овештенству је наложио, да, позове народ, да тшаље децу у Ш. Тако је дат први темељ оснивању латинске Ш., којој је био ректор Емануел Козачински, мађистар Јован Минацки, учитељ словенске граматике јереј Никола, Николајевић и ђакон Ђорђе Живојинов. Учитељ почетника био је Петар Рајков. Ђака је било око 20, а међу њима је било и људи око 20, 30 и 40 година. У исто време отворене су латинске Ш. и у Beoтраду, Сомбору, Сентандреји, Ириту, Руми, Новом Саду, Араду, Великом Бечке-

Великој Кикинди и другим ' местима. -

— 1007 —