Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш

ШКОЛЕ У СХО

1857 управа и надзор над Ш. поверен је Др. Ђорђу Натошевићу, који је 1858—1860 држао практичне учитељске течајеве у Темишвару, Бршцу, Кикинди, (Оомбору и Новоме Саду. Овакви течајеви одржани су 1857—1869 у Пакрацу, Мохачу и Будиму, а 1858—1860 у сомборској учитељској Ш., куда су долазили оспособљени учитељи, да се упознају са новим методом у настави. Од тада је настао преображај српских народних 11. у карловачкој митрополији. Натошевић је напџисао 1857: Кратко упутство за учитеље, а 1858 основао је Шкодски Лист, који је уређивао познати српски педатог и управитељ српске учитељске Ш. Никола Вукићевић (неко време га је уређивао Ђорђе Рајковић, новосадски учитељ и књижевник). Вукићевић је, поред осталих својих уџбеника, написао и буквар са читанком за Ш. у Црној Гори, као и упутство за предавање буквара. 1861, када је Војводина укинута, додељен је Натошевић Угарском Намесничком Већу, а

доцније је позван у Орбију. После се вра-

тио ва главног школског референта карлотачке митрополије. Он је написао буквар и читанке за основне Ш. и много педатошких дела и расправа.

Када је 1861 укинуто српско - банатско намесништво и разрешен Земаљски ШкКоЈ ски Савет у Темишвару, а окружне и среске школске власти престале, остале су српске народне Ш. без управе и надзора. У том прелазном времену Намесничко Веће привремено је уредило управу и надзор српских народних Ш. уредбом, по којој је школска управа у Војводини шредата привремено свештенству, док српски народни црквени Оабор не реши о томе. По тој наредби месни школски управитељи били су пароси, окружни управитељи проте, а врховна управа епископи. са Консисторијама. Српски народни Сабор 1864/65 израдио је, покрај осталих уредаба, и уредбу за српске народне Ш., што је одобрено 1868 (Краљевски рескрипт). Од тога доба потпале су српске народне Ш. под власт народне црквене самоуправе. (Само је (у Војној Граници остало по старом.

1868 донет је у Утгарској 38 зак. чл. о народним Ш., који је обавезао политичке општине, да оснивају општинске (комуналне) основне Ш., које могу походити сва, деца, без разлике вере и народности. Наскоро је српски народни црквени (Оабор донео Школску Уредбу за српске Ш., која је 1879 потврђена. Џо закону о општинским Ш.,, као и по Школској Уредби, настава је била обавезна и трајала је од 6—19 тодина у свакидашњој, а од 12—16 тодина у поновној Ш. Пошто у закону о општинским Ш. није било обавезно учење мађарског језика у основним Ш., донесен је о томе 1879 18 зак. чланак, који је 1907 пооштрен 97 зак. чл. (т. зв. Апоњијев закон), који је створио мното тешкоћа, при раду у оним основним Ш., где наставни језик није био мађарски. Дете, које сврши

4 разред основне народне Ш., морало је знати своје мисли усмено и писмено мађарски правилно исказати, што је за Ш. са немађарским наставним језиком била таква тешкоћа, да се у осталим предметима није могао постићи потребан успех. Уређењем учитељских плата споменутим законом, дошле су многе сиромашне српске црквене општине у тежак положај, јер нису могле да даду одређену плату, а са примањем државне припомоћи у ту сврху, била је скопчана ингеренција државне школске власти. Патријарх Георгије Бранковић основао је Фонд Ов. Саве за припомоћ српским Ш., из кога су неке српске црквене општине добијале припомоћ, да не би морале тражити државну припомоћ. По Школекој Уредби од 1872 отворене су српске учитељске Ш. у Пакрацу и Горњем Карловцу, и три српске више девојачке Ш.: у Новом Саду, Сомбору и Панчеву.

Орби учитељи у Бојводини основали су у Новом Саду Учитељски Конвикт, у коме су била смештена њихова деца, која су у Новом Саду похађала разне Ш.

(рпских православних Ш. у Хрватској и Славонији било је 1851 32, а 1857/58 59 свакидашње и 929 поновне Ш., са 55 учитеља. 1863/64 било је 115 српских православних Ш. Када је 1874 донесен закон о пучким Ш., подржављене су скоро све српске православне вероиеповедне Ш.; остало их је само 94. Овај је закон допуњен 1888, по коме је школска обавеза трајала 5 година. Њиме су установљене више пучке Ш. господарственог, обртничког и трговачког смера.

Забавишта су из новијег доба. 1867 отворила је Српска Женска Задруга у Новом Саду српско забавиште из Фонда кнеза Михаила Обреновића од 300 дуката. И доцније су женске задруге подизале забавишта, но када се после угарског 15 зак. чл. од 1891 увидело, да су та забавишта. женских задруга приватна, а она, која. црквене општине подижу, јавна, почеле су црквене општине отварати забавишта, а женске задруте своја забавишта уступати црквеним општинама. По томе закону биле су политичне општине обавезне подизати забавишта. У почетку их је било у Војводини много, но после им се број почео смањивати.

Устројством од 1775 основане су у Bojној Крајини о државном трошку немачке сатниске Ш., а поједине пуковније имале су своје пуковске Ш. Но жеља је била # православних и римокатолика, да се у Ш. поучава на матерњем језику. Штапски су официри имали при своме путовању да извиде и стање Ш. Надучитељи (виши учитељи) имали су уз свој школски рад и задатак, да учитеље из своје околине упознају са новим методом. 1770 биле су све јавне Ш. у Војној Крајини римокатоличке. Отварање српских православних Ш. почето је из седишта митрополије, из Карловаца. Најстарије су биле у Каменици

== 1019:

радара a didi sidu eid