Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш

ШКОЛЕ У OKO

народ образовање и лепе вештине; они су васпитавали народну омладину. (QB. Сава је био у сваком погледу путовођа. Он је био покретач и на пољу народног просвећивања, а и као писац на пољу српске књижевности, која се развила из старе словенске књижевности. Охрид је престао да буде средиште српске књижевности, а да би Орби добили нов научни центар, где ће се моћи непосредно црпсти из грчке културе, израдио је Св. Сава одобрење, да подигне у Св. Гори велики манастир Хиландар, у коме се радило на књижевности и науци на српско-словенском језику. Ту су се образовали српски калуђери, ту су преписиване књиге и т. д. И у Србији су. подитнути многи манастири, који су били средиште образовања за поједине крајеве. Калуђери у њима бавили су се књижевношћу и уметношћу, у свему по угледу на Грке, своје учитеље. Образовање је у нашем народу у ово време било доста високо. Шта више

српска је култура преношена и у Русију.

По селима је васпитање било више традиционално: чувани су народни обичаји и предања и гајила се љубав према свему што је народно. По градовима, је вероватно било и Ш. у којима су учили читати, писати и друго, што је било потребно за практични живот. Али нам о томе ништа ближе није познато.

ЦЏиже свештенство образовало се код спремнијих свештеника, а често је завршавало своју спрему у манастирима, или код појединих приватних учитеља по градовима. Више свештенство пак образовало се у већим српским манастирима (Отуденица, Жича, Манасија и др., а понеки у дворовима црквених поглавара, митрополита или патријараха. Најбољу спрему добијали су свештеници у Хиландару. У српеком владалачком двору васпитање је било по угледу на Грке. Ту су били учитељи, који су учили децу српских владара и њихове најближе властеле. На владаре се угледала и властела, па су и поједини кнежеви имали у својим JIBOровима Ш. за своју децу.

Вреди истаћи, да и васпитање девојака није било занемарено. Истина оне нису васпитаване у нарочитим III, већ само у родитељској кући, али се и њиховом васпитању поклањала пажња. Особите васлуге за васпитање девојака имала, је краљица Јелена, жена краља Уроша (1242 до 1276), пореклом Францускиња (— 1314), Она је у свом двору отворила Ш. за сироте девојке, оне су ту училе све што им треба за њихов будући живот.

Пропашћу српске државе пропале су и све културне установе. Многи су манастири и цркве уништени, многи су опљачкани, а многи преобраћени у џамије. Духовна култура српског народа ограничена је тада на неколико манастира. Али и у овом несрећном времену има трагова српских Ш. У Пећи су се спремали младићи за свештенике и калуђере, јер је ту била,

као нека виша богословска школа. Свештеници и калуђери спремали су се и по другим местима, тде су биле владике, и у већим манастирима. У 16 веку српски су свештеници и калуђери основали неколико штампарија. Али кад је власт над српском црквом прешла у руке грчких владика, онда је Пећ престала бити духовни центар српске културе. Грци су имали по градовима ниже и више Ш. за

своју децу и доводили су за њу грчке

учитеље.

Стање Ш. у Орбији у 18 веку Вук Караџић овако описује: »У данашњој СОрбији од пре до тодине 1804 ни у сто села није било свуда једне Ш. него (који су мислили бити) попови и калуђери, учили су по манастирима код калуђера или по селима код попова. Код свакога манастира било је по неколико ђака, па који су мањи они су лети чували козе, овце, јариће, свиње, садили и плевили лук, ишли уз плуг, купили сено, шљиве и т. д., а већи су ишли с калуђерима по писанији; а зими пошто би сви ујутру донели дрва, и потом већи напојили калуђерске коње, а мањи почистили собе, скупили би се у какву собу (која се у Троноши звала џагара), те би им какав калуђер или ђакон показивао да уче читати. Попови су имали обично по једнога или два ђака, који су такође чували стоку, радили све послове домаће и носили водицу по селима. Ако ли би где у нахији била (или постала) Ш. онда људи из околних села воде децу мађистору, и плате му на месец те их он учи. У Ш. су деца морала седети и учити од јутра до мрака (само што отиду те ручају), а кад уче и чате, морала су (сва у глас) тако викати (чатећи свако своје) да се у школи ништа није могло разабрати. У школи се је учило по мало и писати, колико је учитељ знао, а остале су све науке биле као и по манастирима. Како по манастирима и код попова, тако и по школама, деца су почињала учити из рукописа (јер

'буквара није било), на пример учитељ на-

пише детету што ће данас учити, па кад оно научи, а он му напише друго и т. д. Кад који ђак тако из рукописа изучи бекавицу, онда узме (словенски) часловац, кад изучи и пречита неколико пута часловац, онда узме псалтир; а који изучи и пречита неколико пута псалтир, онај је већ изучио сву књигу; онда је могао бити, ако је хтео, поп, калуђер, мађистор, прота, архимандрит, ако је имао доста новаца и владика. Какогод што је учитељ по својој вољи Ш. отварао, тако ју је и затварао кад му је била воља, па је ишао на друго место, или се примао какога са свим другога посла.«

Карађорђева и Милошева Орбија почела је уређивати Ш. Први министар Просвете у Карађорђевој (Орбији био је Доситеј Обрадовић (1808—1811). После његове смрти укинуто је засебно Министарство Про-

— 1022 —

јање,