Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш

Како се развијала II. види се из _ ових података: до 1847 јављао се по један нов српски лист годишње, 1847 — 2, 1848 — 4, 1861 — 5, 1866 — 7, 1871 — 16, 1881 — 922, 1890 — 36, 1901 — 33, 1906 — 56, 1910 — 45, 1912 — 75. 1844 било је свега 8 политичких листова: Будимпешта. 1, Беотрад 3, Загреб 1; 1864 укупно 15: Нови Сад 9, Београд 4, Будимпешта 9: српско-хрватских листова света 118: ла-

тиницом 63, ћирилицом 55. Србија је има- |

ла 29 (Београд 25, унутрашњост 4). 1893 српско-хрватских листова било је 217: латиницом 82, ћирилицом 135. Београд је имао 56, Загреб 36, Нови Сад 11, Далмација 11, Сарајево 7, Шабац 7, Америка 6, Осек 5, Ниш 5, Смедерево 4, Пожаревац 4, Крагујевац 4. 1894 српеко-хрватских JIHстова је било 200: ћирилицом 1192, латиницом 82, ћирилицом и латиницом 6. Србија укупно 81, Београд 56, Загреб 42, Задар 13, Нови (Сад 10, Сарајево 8, Америка 5. 1904 Србија je имала укупно 90 листова, Београд 792, унутрашњост 18. 1909 српских листова је било 169, Србија 116: Београд 79, унутрашњост 37. 1911 српских листова је било 959: Србија 135 (Београд 89, унутрашњост 46), Војводина 23, Хрватска-Олавонија 21, Далмација 3, Босна-Херцеговина 8, Црна Гора 3, Стара Србија 3, Америка 15. 1919 српских листова је било 302: Србија 197 (Београд 126, унутрашњост 71), Војводина-

Хрватска 60, Босна-Херцеговина 18, Дал-

мација 3, Америка 16, Стара Србија 6, Црна Гора 2. До 1912 било. је укупно српских листова 1.197, од којих. је. престало 8925, а 1919 је излазило 302.

До 1911 излазило је укупно 812 хрватских листова, од којих је престало 571, а. 1911 излазило је 241. Политичких листова. било је 346, од којих је 1911 излазило 76. Загреб је до тада имао укупно 370 листова, Задар 58, (Сарајево 33, Осек 95, Сплит 25, Вараждин 920, Река 923, Сисак 18, Карловац 16, Дубровник 10, 1911 Загреб је имао 1921, Задар 8, (Сарајево 5, Осек 9, Оплит 11, Вараждин 38, Река 6, Сисак 1, Карловац 2, Дубровник 4.

. 1911 излазило је 106 словеначких JIH-

стова: Љубљана је имала 61, Горица 9,

Марибор 7, Трст 6, Крањ 5, Грац 2, Цеље · 2, Птуј 2, Камник 1, Ново Место 1.

Чим су се у Србији појавили листови, уведена је била цензура. За остале крајеве примењивана је цензура и закон о штампи државе, под којом су били. Џрви закон о штампи донет је у Орбији за време намесништва (1869), а доцније их је још донесено неколико. Последњи закон о штампи, који важи за целу државу, донесен је 6/8 1925. По чл. 1 тог закона штампа је слободна.

О важнијим листовима в. посебне чланке.

Литература: Јован Скерлић, Историски преглед српске штампе 1791—1911 (1911); Југословенска Штампа, Реферати и Библиографија (1911). У. Џонић.

1884.

ШТАМПАРИЈЕ МАНАСТИРОКЕ.

ШТАМПАРИЈА СРПСКИХ ИНВАЛИДА у Бизерти (Тунис). Основана је. августа · 1917, да би се у њој инвалиди учили типографеком, машинском и књиговезачком занату. Издавала је лист Напред и Библиотеку Напред, и објавила је, поред осталог; Правила за војне болнице, Закон о давању помоћи инвалидима. и њиховим породицама, Упутство за спасавање приликом бродолома, М. И.

ШТАМПАРИЈЕ МАНАСТИРСКЕ. Већ 37 тодина после проналаска штампе, крајем 15, а после и током 16 века, покушавали су и успевали, бар за неко време, српски монаси, да у манастирима по Црној Гори, Србији и Јужној Србији отворе штампа рије за штампање црквених књига. Први српски штампар био је јеромонах Макарије, који је, за владе последњег зетеког народног господара, Ђорђа · Црнојевића, на Цетињу штампао 1493—1495 четири књиге (2 октоиха, требник и псалтир). Доцније, после пропасти и зетске државне самосталности (1499), тај први · српски штампар отишао. је, како- изгледа, у Румунију, где је, у доба митрополита Макеима, бившег деспота угарских Срба (1507—1512) штампао три књиге (елужебник, октоих петогласник и јеванђеље) за Румуне и Бугаре. Осим те, основана је 1537 штампарија у манастиру Рујну у Орбији, где је монах Теодосије штампао једно јеванђеље, затим 1539 у Грачаници, где је штампар Димитрије штампао октоих петогласник, 1544 у Милешеви, где су, за итумана Данила, штампана два издања псалтира (1544 и 1557) и требник (1545), и најзад у манастиру Мркшина Црква, где је јеромонах Мардарије, који је 1562 штампао јеванђеље у Ђеограду, 1566 штампао посни триод. Осим тога, и у штампаријама српеких књига у Млецима, Скадру и Горажду, учествовали су такође српеки монаси, а тако исто и у доцнијим штампаријама, у току 17 и 18 века, у данашњој Румунији.

Нова. Ш. М. међу Србима основана је тек крајем 19 века. На збору манастирских настојатеља _ карловачке ~ митрополије у манастиру Гргетегу 92/5 1893 вакључено је, да се у Новом Саду купи једна штампарија, која ће бити својина свих манастира и штампати, пре свега, црквенобогослужбене и школеке књиге, званичне тисканице српских народно-црквених и автономних власти, а затим израђивати и штампати иконе и друге слике религиозног и националног обележја. Штампарија, је: имала. да буде »културни завод за развијање и унапређење наше црквене и школске књижевности«. У први мах се мислиJO, да се неколико монаха пошаље на страну, да. се спреме за штампарске. послове, како би постепено сав управни и технички посао у штампарији руководили и вршили сами калуђери, али то се није: остварило. — Штампарија je купљена. 1893 и почела је рад у Новом Саду, 1895

= 1057 ; 267