Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш

O II а ве и у ——>

Грчкој, на западу према Албанији, на северу линија, која пролази јужно од Тетова па иде према Окопљу (у ком је као у свима већим центрима говор помешан), и затим између Кратова и Кочана, представља, границу између средњештокавског на северу од те границе, и староштокавског јужно од ње. На источној граници и јужној староштокавски се товор меша са јужномакедонским, који Ta са ових страна 'окружава. Исто онако као што његове црте прелазе преко ових граница у јужномакедонски дијалекат и обрнуто, на његовим крајевима у поменутим правцима има мешавине са јужномакедонским, коме су у основици некадашњи старословенски дијалекти.

Овај су староштокавски говор у изнесеним границама научници различно одређивали: као један старословенски товор (бугарски), који се находио до извесне мере под утицајем српскохрватског јевика, или као мешовит, прелазни српскохрватски дијалекат, у који је српски језик унео неке своје особине, а. старословенски опет неке своје. Када се товориMO о српским особинама, помишљало се махом на српско продирање у Македонију под Немањићима, нешто у другој половини 12 века, а углавном крајем 13 века и у 14 веку. И ако је несумњиво, да су представници српске етничке средине могли у време освајања, окупације и колонизације ових крајева, све до Епира и Тесалије, донети и по неке своје особине овом дијалекту, сматрам, да му они нису могли дати језичку основицу, која је староштокавског типа, док је основа српског језика, који је долазио са севера у 12 и 19 веку, средњештокавска. Ту ~ језичку основицу – представници (Орба и Хрвата могли су донети само у најстаријим епохама. насељавања по Албанији, Епиру, Тесалији и Грчкој, од 6—7 века, :

Познато је, да су од најстаријих времена у тим крајевима биле словенске колоније, у називима којих имамо име Оловенин (сјај, 5сјауепој), Србин и Хрват (на пр. ЗегбНа, (а Зегуја, на граници Македоније и Тесалије, Зегуи у Аркадији, Зигр и Зегуосћна у Тесалији, Servianica у Коринту, бегеузапа код Берата у Епиру и т. д.; Сћагуан у Атини, Тесалији и Арголиди; 5сјаумепосћог на Криту и у Лаконији, 5сћау1 у Епиру, Могозсјамоп у Акарнанији и т. д.). Познато је такође, да је у Епиру више од половине топографских назива словенског порекла, а таквих назива има у великом броју и по другим наведеним крајевима. У тим називима, гласовне особине одају дијалекте врло сличне данашњим дијалектима Македоније (т. ј. имају ћ и ђ, карактеристичне звуке српскохрватског језика или шт и жд или шч и жу карактеристичне звуке јужномакедонских товора: Сагак Гардићи — Градићи, Dobroniki — Добронићи, Кога а — Корићани, Стгјадтал —

ШТОНАВОКИ ДИЈАЛЕКАТ“

Грађани и сл.; Коуа 5 —· Ковачишчи. и сл.). Јасно је, да је у поменутим крајевима било знатних словенских колонија. Историски се може утврдити њихово постојање у различним. крајевима, по негде до краја 17 века. Али је словенско становништво по поменутим крајевима имало да издржи борбу са Византијом, којој се морало покорити, доцније са различним династима, док нису на крају Турци и њихови штићеници Арнаути појачали, својим спуштањем у словенске крајеве и насиљима, сељење на север: из. Епира и Албаније преко Дрима у западну Македонију, одатле у средњу и даље, а из Тесалије и јужне Македоније на север“ и исток, све до Самокова и других места

у Бугарској.

Ја сматрам да се може претпоставити, да су у помињатим грчким и албанским крајевима постајала два дијалекта: она. истоку, у продужењу словенског становништва јужне Македоније, у Тесалији. и можда по најисточнијим деловима пира, архаични старословенски, који се одликовао старином од старословенског дијалекта, којим се говорило око Солуна, и који се одатле пружао по осталој Македонији. У западном Епиру и јужној Албанији, у непосредној близини са поменутим архаичним старословенским POBODOM находио се српскохрватски товор, у основици кога се налазио најархаичнији Ш. Д. Основна је црта првога била: да место тј и дј прасловенског има ша MH жу, а не као старословенски шт и жд; тако исто место прасловенског стј, скј и здј, згј, имао је такође шч И жр, а не као старословенски шт и жд (свбича и межиа; дворишве, пушча, дбурБ). Основна је црта другог, српскохрватског, да место тј и дј прасловенског има Ћ и ђ (к и г) као и други Ш. говори; а место стј, скј и здј, 87] — ша И жир као што је имао најарханчнији Ш,, а не шт и жд као што има мање архаични Ш. Д., који је у основици свих осталих 1. Д. (што је овде ч и жу, а у најархаичнијем Ш. Д. у СОлавонији и другде обично шћ и жђ — то не мења, ствар, јер се и једно и друго могло подједнако развити од гласовних трупа. које су им у основици).

Ова два стара дијалекта променила су своје место пружања. Шредставници aDхаичнијег старословенског продрли су у: јужну Македонију, а преко ње чак и у: источну Ђугарску, тако да смо ту добили један смешан јужномакжедонски | дијалекат, у коме се ипак још увек познаје више старословенска, основица на крајњем истоку, око Солуна, а више основица архаичног. старословенског дијалекта у говорима на крајњем западу, око Костура и Корче. Између тих крајњих тачака њихове се дијалекатске црте мешају. Према томе, данас се може говорити о источном јужномакедонском и о вападном јужно

· македонском дијалекту.

== 1067