Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш

ШТОКАВОКИ JUHJAJIRKRA!m

„ставке тлаголских времена (»м« за прво лице једнине садашњег времена, треће лице једнине и множине без наставка »т«, прво множине са »мо«, све наставке имперфекта и аориста на пр. у трећем лицу множине »ху« и »ше«) и т. д.

Али и овај се дијалекат подвргао стра,ним утицајима, само ипак у мањој мери него староштокавски. И у њему су скраћени сви дуги акценти и све дужине;

неки дијалекти употребљавају | предлоге“

са општим падежом (једним или два) за падежне функције; у компаративу се употребљава и »по« са позитивом придева, „али и старији начин је још у употреби; туби се инфинитив; најзад, у неким се товорима употребљавају и постпозитивне демонстративне заменице у смислу ближег локалног одређивања и у смислу члана (код придева и каткада именица).

Цела. ова група дијалеката представљала, је некада вероватно две групе говора: а) на северу: лужничко-тимочку или тимочки говор и 6) на југу говоре: призренско-јужноморавски, „ваплањски.

Разлика је између ове две групе у томе, што у тимочко-лужичком говору свако старо ћ и Ђ (прасрпско) прелази у ч и з, а у јужној групи оно остаје као ћ и ђ.

а) Тимочки говор заузима источни део овог дијалекта, на запад до ФОврљига и Заплања, а јужно иде линијом испод Босиљграда, која се продужава до изнад Ћустендила.

Тимочки товор показује велику старину. По доследности своје језичке системе он долази у ред најчистијих наших говора. Он има вокал »л« (влк, слвза) који у лужничком његову делу прелази у лБ (влБк, слБза). Старо »ћ« и »ђ« прелазе у >Ч« и »џ«, али ново »ћ« и »ђ« задржава се (у цвеће, ливађе и сл.) Сугласници >к« и »г« умекшавају се испред »е« и »и« у неким говорима (на пр. пиротском) дајући потпуно меке гласове (руће, нође).

6) Цео остали простор заузимају говори, који имају старо »ћ« и »ђ« неизмењено. Међу њима разликујемо неколико говора: призренско-јужноморавски заузима призренску област са Шар-Планином, у којој се находе средачка и сиринићка жупа, у којима се призренски говор меша са тетовским, па иде даље северном падином Црне Горе (Кара-Дата) више Скопља и удара на Јужну Мораву, па са њом улази у предратну (Орбију, испуњујући њену долину до Оталаћа, па и северније од њега, а 'на исток до Заплања и Оврљита.

Јеверна и западна његова граница представљају поменуту већ западну границу средњештокавског говора. Географско пружање осталих говора јасно је, бар у нај"општијим цртама, по њиховим називима.

в) Призренско-јужноморавски говор, који се овако неприродно географски развио, показује велику разноликост црта, својих говора. Његове су две-три главне

— 1070 —

тетовеко-кратовски и i

одлике према осталим TOBODpHMA, истога типа: место вокалног »л« има »лу« или »у« (прва је црта позната већ из споменика, друге половине 12 века), y part, praet, II место »л« има »ја« (бија, видеја, дошњја или дошја и т. д.) и нема члана. Код њега је велика разлика између призренскот говора и јужноморавског. Призренски говор зна готово за све падеже (жена, тен. и дат. жене, жену, жено инетрум. све жену и лок. жене; тако исто и у множини синови, акуз. синове, дат. синовима, и сл: код придева и заменица: тога, светога, мојему опу и т. д.). У аористу у првом лицу множине има »емо« (нађосмо и сл.). Тај је говор и примио »ја« у part. ргает, вероватно од околног пећекот говора, у коме се оно правилно развило (мога == могао, могла, па према носила и носио, посија).

Правац призренско-јужноморавског TO--

вора показује пут, којим су се кретали у Србији представници овог говора; Мешајући се у долини Јужне и Велике Мораве са говором заплањског типа, призренски је говор дао савремени јужноморавски товор. У јужноморавском има зато знатно мање облика деклинације него у призренском, и има доста особина, које се само мешавином могу објаснити; на пр. дојђем — постало је од призренског дођем и 3аплањсеког дојдем; њума акузатив једнине има »ма« из множине (тема, овема), које се у призренском говору употребљава, а. овде је постало партикула, која се додаје и у акузативу једнине женског рода и сл.

У тетовском крају, у скопском (Црној Гори), – кратовском, кривопаланачком и северно од њих у Заплању имамо говоре са ћ и ђ (к и г), али без »ја« и »лу«. Те говоре том релативном цртом можемо повезати у једну групу, иначе је сваки од њих, находећи се у различним односима са околним говорима, развио своје 0с0бине. Тако је тетовски говор, као и староштокавски, развио веларно »л« (1), које се у Скопској Црној Гори развија у врло

кратко »о« (»о« које не образује слога), а

у кратовском и кривопаланачком у врло кратко »у« (»у« које не чини слога); тако се исто у њему развило полумеко »л« испред »е« и »и« и т. д. Сличан говор овим говорима находи се и у ћустендилском крају.

На, све су ове говоре у великој мери утицали староштокавски говори, који су се кретали на север.

Појединих црта ових говора, као на пр. поменуто »лу« место вокалнога, »л«, находимо у споменицима од краја 12 века. Доцније, нарочито од 16 века, има тих црта (особито у писмима, документима и записима) у довољној мери.

3. Новоштокавски дијалекат. Целу осталу просторију заузимају дијалекти, које "називам новоштокавским. У њима се огледају појави, који су се, поред старијих, карактеристичних и за староштокавско и

ње

параван,

Nejoca kas Galija