Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш

предњештокавско наречје, развијали у нашем језику од краја 13 и половине 14 века, па све до најновијег времена. Али

сви се ти појави не находе подједнако у

„свима дијалектима новоштокавским. Истина је да »л« вокално прелази у свима њима, у »у« (са малим варијантама у ква„литету тога гласа: уо, о и сл.), да »л«. на крају слога и на крају речи прелази у евима у о (појав краја 14 и почетка 15. века), али на пр. ни замена полуглавника вокалом »а« није заједничка за све дија„лекте ове врсте, а камо ли друге особине. Зато је карактеристична црта свих ових говора, да се развијају у духу тих нових промена, чиме се наравно не. одређује, у коликој се мери који од њих у том правцу развија. _ -

Морам напоменути, да су се баш на терену новоштокавских дијалеката вршила, многобројна миграциона кретања, која су знатно допринела, да се у њима прошири сличан правац развитка.

Основица, од које морамо поћи при овој подели, јесте изговор »Ђ« (јата) у овим дијалектима. Може се рећи, у најопштијим цртама, да се почетком 14 века могу разликовати три изговора тога гласа: као »е« у границама старе Рашке, као »ие« (»је« и »ије«), у границама Хума, Дубровника и Зете, и као »и« у Босни, у Херцетовини западно од Неретве и у Далмацији, између Неретве и Цетине.

Овако стање у овим границама није доцније остало. Баш по данашњем распореду та три новоштокавска. основна товора: источног (екавеког), јужног (јекавског), и западног (икавског) и види се, колико се размештај представника нашег језика, изменио, и колико је то морало утицати на унутрашњу промену језичких црта тих говора.

Новоштокавски источни говор дао је, још у ранијем свом развитку, несумњиво језичну основицу и товору, који је такође екавски, али који

је отишао тако далеко на исток и северо-

исток (у Стару Орбију, источни део (Србије и у западну Бугарску). Новоштокавски источни говор испунио је централну, северну и северозападну Србију, (Срем, Банат и Бачку. Када тако велим, то не значи, да тог говора није било и у ранијим временима у овим крајевима, али та није било у толикој мери и са центром његова развитка у тим крајевима.

Новоштокавског западног товора Heстало је у крају између реке Босне и Дрине. Ја претпостављам, да се то становништво делимице од 14—16 века пребацило у Србију, Срем, Бачку и Банат и ту га је нестало у новоштокавском источном товору. Та мешавина дала је прве заметке т. зв. шумадиско - сремског (или шумадиско - војвођанског говора), који се находи у северозападној Србији и у БВојBOJIHHH. У знатној маси, од најстаријих времена, можда од 12 века, икавски се товор (или

средњештокавоском _

ШТОНАВОКИ ДИЈАЛЕКАТ

ранији његови представници) пребацивао из западне Босне у Славонију, у којој се и данас, на различним местима, находе из различног времена његови представници. Тако исто су се представници овог товора, после 15 века, спуштали и у Далмацију, у крајеве, напуштене од домородаца икаваца (сељење“ из Макарског краја. у Напуљску краљевину крајем 15 века, у јужну и западну Истру у 16 и 17 веку) и чакаваца у северној Далмацији, затим у Хрватску, јужно од Купе, одакле. се, због борби са Турцима, првобитно ста-“ новништво разбегло. У Барањи, Лици и Крбави, северној и југозападној“ Бачкој они су се населили из Херцеговине под називом Ђуњеваца и Шокаца.

Новоштокавски јужни говор, нарочито у свом хумском делу (источној Херцеговини), проширио се прво на север и заузео простор између реке Босне и Дрине, а у Србији цео југозападни део, све до Ибра, Груже, Рудника и планинског венца: Маљен, ·Повљен, Медведник, Цер. Истина, он је, нарочито за последња два до три века, прелазио и преко те границе ширећи се по терену источног говора, али ту ве више није задржао као јужни говор. Он се, исто тако као и западни товор, углавном У 16 и 17 веку, преселио у крајеве некадашње Војне Границе у Хрватској и СОлавонији. Његови представници ту разликовали су се-и по томе од икаваца, који су католици, што су православни. Они су продирали и у западну Босну и у Херцетовину, преко Ђосне и Неретве, а тако исто и у средњу, а нарочито северну, Далмацију. У Босни су и Херцеговини, западно од Неретве и Ђосне, муслимани и католици икавци, а православни јекавци, у средњој и северној Далмацији икавци су католици, а јекавци — православни. Најзад нешто представника јужнога говора, населило се по Истри (Црногораца у ШПероју). Ову нам слику и овакав размештај представника, новоштокавског говора даје њихово разматрање према поменутој гласовној црти (замени јата различним гласовима). Али како су се представници ових товора. у различна времена премештали с краја на крај налпе земље, како су на својим новим местима становања поклопили врло различне месне говоре, они су се, и ако су своју гласовну боју давали говорима, које су. поклопили, подвргавали

· утицају локалних дијалеката, тажо да су

се на тај начин могле стварати и нове језичке особине у њима. Да бисмо их мотли одредити, морамо утврдити критерије, на основу којих ћемо то чинити. Најопштији су критерији: а) акценат и 6) облици деклинације.

Акценат допушта да разликујемо тројаке говоре: а) најархаичније, са три акцента: · старим (чакавским) акутом ~“, дугим низлазним ~ и кратким низлазним , све на старим местима; 6) архаичне, са

— 1071 —