Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш

OP IE

тив множине у значењу локатива; акцентуација је од“ 4 акцента: >, ~, и ~.

На простору овога говора можемо разликовати три типа: шумадиски (југоисточни део. овог говора, до пруге Рудник—Колубара), ваљевско-мачвански (западни део поменутог товора у Србији) и војвођански.

Шумадиска села по говору су врло неједнака. Има села, досељених 'из области средњештокавског говора, има их са насељем од »Ојенице«, а има их и са терена косовско-ресавског товора. Зато, кад се говори о шумадиском товору, морају се имати на уму. села са старинцима. Особине су шумадиског товора: једначење датива, инструментала и локатива једнине код заменица и придева (у тим селу, о једним лудим, овим пријатељу), то исто и у женском роду (у целом ФОрбији); дуљење ' у ' кадгод се находи у другом слоту од краја пред последњим кратким слогом (вода, поток и сл., али воде и сл.). По томе акценту у речи кано (»као«: као но), они се називају и кановцима, а њихов говор кановачки.

Поменућу овде и говор Београда, · који се по нечим одликује од овог типа. Наравно, ја ћу говорити о београдском товору само утолико, уколико се тиче акцената. Истина је да и београдски товор има по коју реч са кановачким ' место (на пр. Ђожић и сл.), али тога дуљења, као системе у њему нема. У њему има нешто томе супротно: ' акценат под истим приликама, под којим се дуљи у шумадиском говору, у београдском се претвара у “ (вода, поток, али воде, потока и сл.) за тим све дужине иза акцената скраћују се (руку: на руку, батина тенитив множине). 'То је дошло од сличних 0с0бина, косовеко-ресавског товора, чији представници допиру до Београда.

Војвођански дијалекатски тип није још довољно испитан. У њему има велико ша-

ренило гласова, у коме се огледају ути-.

цаји товора оних досељеника, који су са различних страна населили ове крајеве крајем 17 и током 18 и 19 века (ea, ie, ie <, ж, ш прелаз ћ у ч, b y m, JL < JE BGларно, ч и т. д.). Међу облицима има седипних шумадиским, што је и дошло отуда. Затим има и архаизама, као што је локатив и инструментал множине по ливада, У новина, по путови, на коли, за леђи, у Карловци и т. д.

Најзад ваљевско-мачвански тип има у деклинацији потпуну | једнакост датива, инструментала и локатива множине, чува најмлађу акцентуацију и квантитет иза акцената. Само у малом броју случајева, и то у нарочитом положају, има одступања. од тога. Овај је говор, за последња, три века свога развитка, примио врло много елемената јужног говора, које је потпуно асимиловао и остао и даље источни говор.

Новоштокавски јекавски или Јужни товор. Има та у компактној маси у југоза-

ШТОКАВСКИ ДИЈАЛЕКАТ

падном делу Србије до обележене транице, у Црној Гори и Новоназарском Санџаку на исток до Ибра и Проклетије, у Далмацији на запад до Неретве, у Херцеговини и Босни на запад до Неретве и Босне. Преко тих река у Далмацији, Босни и Херцеговини представници јужног говора, који су православни, измешани су са представницима западног говора, који су у Далмацији католици, а:у Херцеговини и Босни муслимани и католици. Представника. јужног товора, опет православне вере, има у Олавонији измешаних са представницима католицима западног говора; тако исто у Барањи. У Хрватској, нарочито на северу, има православних јекаваца, нарочито много у некадашњој беловарској жупанији, и испод Саве и Купе, у Банији, Лици и Крбави.

Везивање овог дијалекта са вероисповешћу долази отуда, што је наше становништво Босне и Херцеговине, источно од реке Босне и Неретве, говорило у једно време јужним товором, а било је у највећем делу православно. Међутим становништво западно од тих река било. је икавско, а припадало је католичкој и муслиманској вероисповести. Када су досељеници православни долазили у те крајеве, од 16 до краја 17 века и доцније, њих је од великог, непосредног и интимног мешања са икавцима чувала BeDOисповест. На тај је начин са вероисповешћу, у кући, у задрузи и у самим насељима сачуван и стари дијалекат. Тако се у поменутим крајевима и извршила ближа веза дијалекта, са, вероисповешћу.

Према акцентуацији (старијој и млађој) и према развитку деклинације 05. 4 њеним падежима множине) добијамо и овде архаичније говоре и млађе.

Архаичнији, старији говори (или зетско-ојенички) обухватају најисточнији. део ових говора. Линија, која би састављала, најудаљенији део у копну Котореког Залива, Грахово, Никшић, Бијело Поље и Ојеницу са старом границом (Србије, затим њом на исток до Ибра, одваја старије говоре на истоку од те пруге од млађих на западу од ње.

Ти архаичнији товори не представљају јединствен Тип. Најтипичнији и најстарији њихов део находи се у југоисточном куту некадалшње Зете. Затим иду по старини бокељски говори (у Боци Которској), који су у блиском сродству са ветским товором, а најмање су архаични васојевићеко - сјенички говори. У њима се употребљава. полугласник, који од зетског е или 4 иде до »а« према Васојевићима. Звук »х«, који се добро чува у зетском говору, у бокељском каткада прелази у >т« у свима положајима, туби се идући на, север од долине реке Зете. Прелаз »со« и »B« у >ш« и »ж« испред »н, ле«, »ли« (у локалним бокељским говорима и у другим положајима) врши се опет само у зетском и бокељском говору. Једнакост тенитива и

— 10738 — 68