Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш

ШТОВПА ВОКИ. – ДИЈА ЛЕЖА СФ

локатива множине није у овим говорима. у размерима косовеко-ресавеког – говора. Најзад, и ако се стара акцентуација чува, има од ње и различних одступања. У шпонеким се случајевима акценти и преносе; у зетско-бокељским говорима има и нарочитог преношења, старог “ на претходни слог у облику “ (ако је тај слог кратак), а ~ (ако је дуг: свала, вода). Према томе северни део ових говора у многим правдима чини данас прелаз ка млађим TOворима. Млађи говори — херцеговачког типа. Овде имамо два говора: херцеговачки и дубровачки. У свакој од ове две групе моти бисмо разликовати две ниансе, старију и млађу.

Кад се херцеговачки говор находио на нешто старијем ступњу (од 15—18 века), његови су се представници селили у западне крајеве. Зато они имају извесна одступања према херцеговачком, који је остајао источно од Босне и Неретве, и који се протегао и на Оанџак и ФОрбију. У западнијем делу херцеговачког говора јат тласи често као »је« и »је«, а не као »ије« и »је«. У падежима множине има код њих и врло старих црта: генитива множине без наставка »а«, датива множине и са наставком »ом«; у дативу, инструменталу (па и локативу) множине поред »ма« и »ми«; у локативу множине још наставке > (х)«, »И (x)«, »Wje (х)« и слично.

Херцеговачки млађи (т. ј. онај говор, којим је Вук Караџић писао до 1835) има место 'Ђ у дугим слоговима »ије« (са извесним колебањима у локалним говорима), у кратким »је«, које са т, д, ли н који му претходе даје »ћ«, >ђ«, »љ« И »њ«, у неким локалним говорима и меко »е« и »а« од сј, 8ј, >ћ« од >цј«, »пљ«, »вљ«, »бљ« и »мљ« од »иј« и т. д. »Х« ве у њему губи: датив, инструментал и локатив множине код именица имају наставак »ма«: нова акцентуација има, без одетупања, четири акцента , , MH.

Дубровачки говор има, поред општих особина, херцетовачког говора, ова одступања: тј и дј од тје, дје (са је које је постало од b) не даје ћ и Ђ (нарочито у Цавтату), већ остаје неизмењено (дјевојка, тјерати); »х« се изговара врло добро (са, фрикатавним елементом); »ћ« и »b« ce y Дубровнику изговарају као умекшано »ч« и »п« (у Давтату правилно као »ћ« И »b«); за« дуго прелази у »ао«, »р« вокално дуго у »р« вокално кратко, »љ« каткада у ]; »м« На крају речи прелази у »н« дајући са, вокалом који му претходи носне вокале; »чк« прелази у »шк« (машка); у дативу, инструменталу и локативу придева женског рода има — »зом« (добром жени); именице женског рода у дативу множине, инструменталу и локативу могу имати »м« или »ми« или »ма«; у генитиву и дативу једнине мушког рода заменица – имамо >тога«, »тбему« и сл.; у синтакси има ве лики број романизама (резат с ножон,

говорим од њему и сл.). И поред тога што је акцентуација најмлађа, има од ње двојаких одступања: у двосложним речима пред кратким слогом прелази у ' (вода место вода), у вишесложним речима ' другом од краја слогу прелази у ' (љепота место љепота).

Дубровачки старији говор, у колико се тако може назвати, има сачуван стари аћкценат на дугим слоговима, (воде и ел.). Дубровачким млађим дијалектом говори се у Дубровнику са Гружем и Цавтатом (између њих се товори херцеговачким говором), а старијим дубровачким на острвљу (на Колочепу, Лопуду, Шипану и Мљету) и по севернијим селима од Орашца до Стона. Старији овај говор представља нешто средње између дубровачког млађег и херцеговачког, Први знаци јужног дијалекта (замена. Ђ звуцима ие) јављају се у нашим повељама у другој половини 14 века. Али у засебним речима има тога већ од почетка 14 века (у Зети, Дубровнику и Хуму).

Дубровачки говор, због своје богате књижевности од краја 15 до краја 18 века, има за историју нашег. језика нарочити значај. Од почетка свога развитка он је припадао херцеговачком говору, али се, нарочито у 16 веку, када се почиње развијати његова књижевност, у књижевном језику (на пр. код Ш. Менчетића, Џ. Држића и др.) находи велики број чакавизама (зач, »л« на крају слога, »ј« место »b«e и сл.). Нема сумње, да су досељеници из Травуније и Хума образовали главно словенско становништво Дубровника y току времена. Зато је он од увек био јекавеки и зато се његов језички развитак вршио паралелно са херцеговачким TOBOром. Али је несумњиво од почетка било досељеника и са удаљених острва чакавских, који су унели неке своје особине, и из средње Далмације икаваца штокаваца, који су такође утицали својим товором (можда, отуда изговор »ч« као »а«, Па: онда такав изговор и »ћ« и сл.). Да ли су поменути књижевни чакавизми реминисценције из тих говора, освежене чаказвском књижевношћу, која се у то доба развијала у Далмацији (у Сплиту, Задру и Шибенику), или су само резултати књижевног чакавског утицаја, не може се поуздано рећи. Ја мислим да је обоје. У сваком случају, засебни живот Дубровника. са развијеним друштвеним и културним приликама, његов карактер примаоца утицаја са стране, који су у њему остајали и у њему се прерађивали, учинило је, да је он развио неке своје особине. И ако му је главни део особина херцеговачки, има их, које су заједничке са развитком оближњег чакавског говора (чк > шк, — M > H, 8. > ао; тога и сл.). То је, према геотрафском положају тих дијалеката. сасвим природно.

Дубровачки је дијалекат од значаја и

за савремени књижевни језик Јужног из-

— 1074 —

ујео ауто Ooo „a