Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш
с И
рички Дом за, ратну сирочад Краљевине CXCQO). “У С. се нашло римских старина. J. M-u.
СЕЉАК, илустровани недељни лист ва
економију, уметност и обрт. Излазио је
под уредништвом Ђорђа Радића у Новом ПУЛА у
Саду 1862—1869, 1879.
СЕЉАН ДРАГУТИН, књижевник (16/1 1810, Тополовац, код Сиска — 14/6 1848, Загреб). Свршивши хуманиора ступио је 1829 у загребачко семениште. 1833. заређен је за свештеника. 1837 примио је место префекта Племићеког Конвикта у Загребу. али је уклоњен ради националног рада код поверене му омладине. После тога је живео у Бечу, где се бранио ради оптужбе, због које је уклоњен с места, и бавио се географским и керто-
трафским . радовима. 'Ту та је затекла
бечка револуција 13/3 1848, па се и он истакао у народном покрету, али је, вративши се у Запреб, исте године умро. — 0. је први препородни литерарни историк и географ. 1840 издао је делце Почетак, напредак и вриедност литературе илирске. 1843 издао је Земљопис покрајина илирских, 1 део, а П део, у коме је обрадио Црну Гору и наше покрајине под турском влашћу, чува се као рукопис у Овеучилишној Књижници у Загребу. Књигу је цензура забранила, јер је 1843 име илирско било забрањено. У Бечу је издао 1847 у народном језику Земљовид Европе и Здемљовид царевине аустриске.
Литератута: М. Грловић, Албум заслужних Хрвата 19 века (1898—1900).
8.
СЕЉАН МИРНО (5/4 1871, Карловац 1913, погинуо у прашумама Јужне Америке, у држави Перу). Овршио је основну
и кадетску школу у Карловцу. Пошто је“
напустио војску, радио је неко време као
трађевинар у иностранству. Затим је мно- |
то путовао по Африци, у Мисиру и Абисинији, где је постао и управитељ једне покрајине на двору цара Менелика. Пи-
· сао је много о својим путовањима на хр-
ватском, немачком, француском, талијачском и шпањолском језику, нарочито после својих путовања и истраживања о Јужној Америци, у држави Бразилији и Перу. Издао је (са, братом Стевом): Кроз прашуме и пустињу (1912) и Бао бе] Спауга — La chute де Спауга, превод са хрватског, на шпањолском и француском језику (1905). Одржао је у Америци и Европи многа предавања на разним језицима. На, својим путовањима увек је фотографирао, те је своје оригиналне фототрафије и много предмета поклонио загребачком Етнографском Мргеју: : Ф. СЕЉАЧКА БУНА 1573. У средњевековној Олавонији (у делу Хрватске између Гвозда, Драве, Уне од Вараждина до Вировитице, па од Бихаћа до Јасеновца и
СВЉАЧКА БУНА 1573
даље Савом) сељаци су још у доба Арпадовића, у 12 и 13 веку, били слободни људи. Они су до душе живели на краљевској, племићској, градској или црквеној земљи, али су се могли селити и продавати своје власништво. Ово право прианао им је и последњи, Арпадовић, Андрија Ш, на будимском (Сабору (1298). Карло Т Анжујац наредио је, да се кметови не могу без дозволе властелина населити ни на краљевској ни на племић-. ској, ни на градској земљи (1324). Лудовик 1 увео је т. зв. портални порез, којим је опорезована, свака кметовска. земља,
па се тако становништво раздвојило у
привилеговано (племићи, свештенство и градови) и у оно, које плаћа порез (кметови). 1351 почео је Јудовик да 'узима, деветину од сваког рода и вина, од кме-
това на краљевским поседима за ерар, 3 уједно је обвезао и властелу, да и она за себе узима тај порез. Тада је био уведен и војни систем, да би великаши и црквени достојанственици | лакше могли ода снабдевају своја бандерија. Положај кметова постао је услед свега тога тежи и
тори, јер су они, осим црквене десетине,
плаћали још и деветину, а уједно је утврђено начело, да је плаћање десетине и деветине инкомпатибилно. са 'извршива–
њем активних државних права. MaMeby
сељака кметова и племства, нарочито високот, постајао је све дубљи јаз.
После велике сељачке буне у Угарској, којој је стајао на челу Јурај Дожа (1514) и после угушене буне у Крањској (1515), погоршало се стање кметова, не само у тим земљама, него и у Хрватској. Закључком Угарског Сабора 1514 забрањено је слободно сељење жметова са поседа једнога тосподара на посед другога, и кметови су постали прави робови својих тосподара. Бедно стање кметова повећале су још и сталне провале Турака у Славонију, и они су бежали у суседне аустриске земље, или су се без отпора предавали Турцима. Још пре половине 15 века дозвољено је било опет кметовима сељење од једног властелина другоме, па је тако уклоњена опасност, да земља не опусти или да се добровољном предајом кметова не претвори у турски пашалук.
Повод (О. Б. били су процеси, који су наступили због борбе око наслеђа једног великог поседа властелина Ивана Xeнинга. 1553 свршио се тај процес тако, да. је јелна половина поседа припала тројици браће Баторија (Ва ћогу), а друга поло“
вина Тајфенбаху (Тепшепђасћ) и баруну
Себријаку. Себријак је ускоро умро, па је и његов део припао Тајфенбаху. Тајфенбах је заложио један део свога поседа бановцу и господару Медведтрада, Амброзу Грегоријанцу, а један део својој жени, Уршули Мекницер, док је другу половину дела заложио Андрији Батори-у. 1564 продао је Батори, без знања и пристанка осталих сувласника, и онај део,
сродне,