Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш

ску, браварску, механичку и електротехничку струку, среска област, котареки суд, порески уред, среска управа финансиске контроле, царинарница и солара, инспекторат за пошумљавање краса, котарска, шумарија имовне општине огулинске, лучка капетанија, пошта, телеграф и телефон, више просветних друштава и сталешких Њзадрута, болница. Индустриска, предузећа су: Творница Дувана, »Арт«

Парни Млин и Творница Теста, Мраморна. Индустрија, Штампарија. Развијена је тртовина, вина, дрва и шумских производа. Од новчаних завода ту су Сењека Ште"дионица и Филијала Прве Хрватске Штздионице (Загреб).

Први спомен С. је из 4 века пре Хр. У Псеудоскилакову Периплу крије се име (О. у облику Оенитес међу либурниским традовима. По томе је (О. свакако једно од најстаријих места у нашој држави. Римљани су га звали Зета, па се држи, да, су га основали Сенонски Гали, који су дошли из Италије. Италски трговци населили су се у С. још пре Римљана, а у римско доба добио је грађанско право од Октавијана, који је 35 пре Хр. из (О. кренуо у рат против Јапода. У царско доба, становали су у С. људи различног порекла, већином слободњаци, удружени у согриз Апвизанит, Говорило се латински и грчки. Саобраћај је био знатан. Цеста је водила у Тарсатику и у унутрашњост вемље, а С. лука била је најзнаменитија у томе крају Јадрана.

У О. се нашло, према знаменитости места, мало римеких споменика. Пронађена су четири римска гробља, једно код Нехаја (амфоре са мртвачким пепелом). Нађени царски новци иду до времена цара Хонорија.

И у средњем веку С. је задржао своје значење. За прву половину 12 века то сведочи Идризи. Романски живаљ брзо је устукнуо пред словенским, ~ хрватским, свакако већ за време народне династије. С. је био главно место старохрватске жупаније, која се уз море простирала, од Винодола (Леленице) до Подгорја (Отиница), а на истоку је међашила са жупама Брињском, Гатачком и Бушком. Доцније се јужна међа помицала тако, да се (О. жупи прибрајао не само Јабланац, већ напокон и Цесарица. Осим града С. у њој се спомињу: најпре у 12 веку, црква и самостан Св. Јурја, који је припадао витешкоме реду темплара или божјака; самостан и црква Ов. Фрање, што су фрањевцима подигли у 13 веку кнезови Франкапани, у (С. предграђу близу градских зидова; јамачно њихове су задужбине биле и павловски самостани Св. Спаса (Спасовац) и Ов. Јелена. С. жупи припадали су још: Стари Прад, насупрот отоку Рабу, и Вратник, где је била царинарница (1408). 0. је био кроз векове тврди браник нашег приморја од Истре до Задра. Како је (С. тешко приступачан и с копна и са мора,

СЕЊ

разбијала се о њега и млетачка ши турска. сила. Млечићима, који су дуго владали далматинским приморјем, само је један пут пошло за руком (1380), да се прикуче граду и да га спале; али се у њему нису

учврстили ни за час. Тако ни Турци, ма

да су му околину, пошто су освојили ЛиЋку 0528), више пута пустошили и пле-

Аутономију, што ју je попут других приморских градова, имао ва владања народних краљева, изгубио је О. око 1180, када та је Арпадовац Бела ШП даровао реду темплара или божјака. У власти тога реда остао је (СО. до 1269, када је прешао у краљевску управу. Од тада је (0. уз кнезове, имао и своје начелнике и подначелнике, суце и већнике. Општински су се послови решавали у градској скупштини, у коју су (обично пред црквом Ов. Марије) долазили сви грађани, и у градском већу, у коме су седели: кнез и подкнез, начелник и подначелник, суци и већници. У градској скупштини, држаној 20/6 1271, Сењани су изабрали крчкога кнеза Вида 1У (Франкапана) и његове потомке за наследне начелнике своје општине. То се наследно начелништво Франкапана брзо“ прометнуло у право господство, тако да се кнез Дујам П већ 1302 прозвао сењским кнезом. Кнез Иван (У) дао је, са својим братом ·Степаном, траду (О. 5/5 1388 закон или статут од 168 члана, по коме се упразљало и судило. Град (О. био је њихово поглавито тржиште на мору, одакле је водила, можда најстарија, а свакако најкраћа, цеста у крајеве Купе, Саве и Дунава. Том су цестом пролазили краљеви и краљице нарочито из породице Анжу и Сигисмунд Луксембуршки, чију су жену Марију (кћер Лудовика 1) Сењани, под својим кнезом Иваном, помогли ослободити из руку хрватских устаника. Ослобођена краљица провела је онда у (. другу половину јуна 1387.

Колико су Франкапани ценили град ()., види се најбоље по томе, што приликом деобе 1449 међу браћом (9) С. није припао ни једном појелинцу, већ је остао свима, зајелно (сопаотииит), а кнез (С. био је обично најстарији од рода. У власти Франкапана остао је СО. до 1469, када им га је отео краљ Матија Корвин и подвргао га, право краљевској власти, коју су у име краљево вршили засебни капетани, али тако, да је за унутрашњу управу града имао и даље да вреди градски статут. После смрти краља Матије (1490), (. је неко време држао његов син, војвода Иваниш Корвин.

Пораз хрватске војске на Крбавском Тољу (1493) и освојење Лике (1528) отворили су Турцима пут до под сами (). Настајање кнезова Франкапана (Бернардина, па Крсте), да опет задобију (О. остало је без успеха. У борби о угарско-хрвалско приморје, што се после погибије краља ЈЛу-

— 115 — >