Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш

СЕЊ

довика, ШП на, Мохачком Пољу (1526), BOmama, између Ивана Запоље и Фердинанда Хапсбурта, Сењани су пристали уг Фердинанда. Зато им се он обвезао, да ће чувати њихова права и бранити их од свих непријатеља. 1528 поделио HM је право, да слободно тргују по свима њетовим земљама, и да им нико не сме судити сем њихов градски судац, шта, ви“ ше (1532), да могу куповати и продавати месо, со и хлеб без икакве даће краљевВској тридесетници.

16 и 17 век обележен је у нашем приморју борбом Ускока. 1537 Турци су, повле дуте и љуте борбе, преко мртвога, тела, јуначкогта бранитеља. капетана. Петра Кружића, освојили Клис. Улогу Клиса, као тлавног ускочког браника, преузео је тада (0. Из 0. су четовали Ускоци преко Велебита на личке Турке, а морем су полазили у Зрмању или у коју млетачку далматинску луку, одакле су, шреко млетачке територије, упадали у Турску, да потраже плена у Турака, јер уговорену царску плаћу нису редовно примали. Те ускочке походе против Турака Венеција. је до пуштала, шта више и помагала, кад је сама са Турцима била зараћена. Али, кала би са њима склопила мир, бранила. је Ускоцима тусарење, а Ускоци су онда окренули оружје и против ње, па су нападали млетачке лађе и пленили млетачке трговце. Оштро поступање Венеције против Ускока, да се сви Ускоци, који буду о заробљени, употребе за веслаше (оковани галеоти) или обесе на галиске јарболе, учинило је од Ускока љуте непријатеље. Истинитост поклика: Чувај се бењске руке! искусио је многи Турчин JI многи Млечић. На многе тужбе и вашаје Венеције цар је Рудолф изаслао генерала Јосипа Рабату, да укроти Ускоке. Он је и одвише оштро вршио свој задатак. На стару тодину 1601 стигла га је сењека освета. Ускоци су провалили у краљевски град, сасекли сву посаду, Рабату смакнули и главу му изложили на прозор над градским вратима. Рабатином смрћу непријатељство између Ускока и Млечиha није престало. Борба се наставила, 4 после неуспелих преговора између Вечеције и краља Матије П, извргла се J ускочки рат (1615—1617), у коме су се Ускоци залетали до Венеције. Рат се сву шио посредовањем Шпањолске, миром у Мадриду 26/9 1617: Ускоци су се морали преселити из приморја у унутрашњост (у Гадку и Жумберак), њихове су лађе спаљене, а у СО. је смештена немачка посада. Ипак је у О. остало још доста ускочких породица. Венеција је у томе рату потрошила 192 милиона дуката, а није добила. ни педља земље. Још би толико дала, вели један савременик, млетачки сенатор, да није никада метнула руке у ускочко тњеадо.

По одласку Ускока разметала се у (0. немачка, посада. (О. капетанима постајали

су понајвише Немци, који су презирали и тазили стара сењска права. На многе тужбе и молбе Сењана краљ ФердиHan III потврдио је. 14/3 1640 све старе сењеке правице и уједно заповедио свима војничким и грађанским часницима. у C., да имају, под казном тешке немилости, поштовати сва градска права. Посебном листином потврдио је краљ 14/7 традски статут, а 25/2 1652 прогласио je С. краљевским и слободним градом. Тај су лист слободе града (. потврђивали и потоњи краљеви. Али непоштовању град ских правица од стране немачких часника. није било краја. Као бранитеља својих права слали су (О. на краљевски двор, међу осталима, и свога, одличног суграл ђанина lana, Ритера - Витезовића. (1682, 1697).

Међутим су С. и даље четовали са Тугрцима и суделовали су при ослобођењу Лике и Крбаве испод њихова господетва.

Од 10/10 1719 до марта 1722 трајала је у (С. буна, коју су изазвали војнички Часници, | вређајући градске привилегије. Тада је за умирење раздражених духоза највише урадио бискуп У. Похмајевић. Краљица Марија Терезија потврдила. је 21/10 1741 опет Сењанима све њихове правице и слобоштине, а пошто се оне и даље нису поштовале и све су нове тужбе стизале, обећала је краљица, да ће се у (0. пређашњи ред успоставити, али и то се обећање није испунило.

Кад је 1752, под управом трговачке интенденције у Трсту, уређено Аустриско Приморје, њему су придељени и градови: бењ, Река и Баг. Хрватски је (Сабор 1764/65 протестовао против тога. уређења и тражио је, да се ти градови сједине са Хрватском. Марија Терезија је тек 1776, и то једино град Реку сјединила са грађанском Хрватском, док је СО. и Баг придружила Војничкој Крајини. Тако је C. као војна општина, припао оточкој пуковнији у карловачком генералату. На Угарском Сабору у Пожуну (1790) опет су се C. жалили на војничку управу и молили, да се ослободе војничке и подвргну грађанској власти, али опет без икаквог успеха. 1809—1813 QC. је припадао Француској. 1948 Хрватски је Сабор одлучио, да се град 0. увете у стародавна, своја права, и да се уврсти међу друге слободне и краљевске градове. Већ су били именовани и комесари за предају града из војничке у грађанску управу, кад је у Мађарској букнула. револуција и сасвим прекинула редовни ток догађаја. На Хрватском Сабору 1861 сењеки су посланици обновили молбу, да се град C. одузме војничкој и подвргне трађанској управи, али је тек краљевским прогласом и отписзм од 8/10 1871 одређено и напокон извршено, да се град (О. излучи из Војничке Крајине и сједини са. Хрватском под банком власти.

— 116 —