Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш

После . народног уједињења. 1/12 1918 припада Краљевини (ОХО.

(0. је већ око 1150 био столица, бискупа, који је преузео не само део територије крчког бискупа, већ и његове традиције. Као што је крчка бискупија у 11, тако је сењека, бискупија у 12 веку, постала главним расадником словенске литургије и словенских светих књига, међу Хрватима. Сењски бискуп измолио је 1248 у папе привилегију, да сме Божју службу вршити на словенском језику и употребљавати црквене књиге, писане хрватском тлатољицом. То се писмо у СО. употребљавало 'и у сватдашњим пословима, што сведоче натписи, први познати из 14 века (1307, 1330), а још више многе исправе из 15 и 16 века.

Књижевног рада у сењекој бискупији било је доста, дакако у духу онога времена. Има ту црквених песама, апокрифних прича и легенди и миракула, Приказање Абрахамово, Живот Исуса Христа, већих дела за поуку свештеничког подмлатка, тако: Луцидариј, Лијалог папе Гргура Великога, књига мудрога Катона, Цвит сваке мудрости, за забаву: Тројски роман, а као помоћна књига: Збирка проповеди. Јавни нотари или канцелари били су лајици и свештеници, а, писари глагољских исправа понајвише свештеници. Да је књижевни рад у (О. био доста обилан, најбоље показује то, што је ту 1494 основана прва хрватска, штампарија. (Олова су донета из Венеције (глагољска), где су већ раније биле штампане неке књиге тлатољицом (мисал 1483, бревијар 1498). Власник штампарије био је сењеки архиђакон Силвестар Бедричић, а доцније сењски бискуп Шимун Козичић. Из те штампарије сачувало се до данас 7 књита, које су штампане. између 1494 (Мисал хрватски) и 1508. Све су духовнота садржаја, а сведочанство су, да је О. био прво културно | средиште хрватског народа. Што то није за дуго остало, криве су политичке прилике.

Турске провале у Хрватску постајале су све чешће и жешће, па је од њих више пута и прад О. био у озбиљној опасности. Око 1530 бискуп Козичић преселио је своју штампарију и сам се склонио на Реку. Провале турске, па селење хрватског народа ушраво највише из подручја, сењске бискушије у заклонитије жрајеве (југозападна, Угарска, Крањска, Аустрија. и чак Моравска), биле cy разлот, да је тамо знатно попустио књижевни рад и да је у 16 веку (О. престао бити културним средиштем хрватског народа.

На проређена и пуста хрватска огњишта дошли Cy понајвише православни Срби, који су донели са собом штокавско "наречје и ћирилско писмо. Ти досељеници нису били приступачни хрватској глатољској књизи, што више и многи староседеоци католици у тим крајевима примили су штокавско наречје.

ОБЊОКА И МОДРУШКА БИСКУПИЈА

(О. је тада престао бити хрватско књижевно средиште, али је ипак и доцније дао више знатних хрватских песника и културних радника него многи други већи градови (Павао Ритер-Витезовић, Матеша Антун Кухачевић - Сењанин, Оилвије Отрахимир Крањчевић, Милан Огризовић и Вјенцеслав Новак). |

(0. је такођер град старих племића. (иЗтледа да су ишчилели до Хрељановића и Домазетовића) и врлих родољуба (Јосаш Гржанић, поседник Сребрне Чизме).

Литература: М. Малдић, Топографија и повјест града Сења (1877); ВЈ. Клаић, Кнезови Франкапани (1901); JI. Хирц, Хрватско Приморје (1891); И. Шерцер, Са, Вратника у Сењ (Побратим, У1); Ј. Бруншмид, Археолошке биљешке из Далмације и Шаноније (Вјесник Хрватскога, Археолошкога Друштва, 1898): К. Patsch, Die Lika шп гопизећег Јен (1900); Вј. Клаић, Грађа за топографију Љичкокрбавске жушаније у средњем веку. Сењска жупа (Вјесник Хрватскога, Археолошкога, Друштва, 1902); Р. Строхал, Град Сењ, прво културно средиште хрватскога, народа, (1918); IT. Новак, Ускоци (Јадранска, Стража, 1927): М. Магдић, Сењ 'у 17 веку (Хрватско Коло, 1910); М. Нехајев, Некролот Милану Огризовићу (Савременик).

Ј. Модестин.

СЕЊСКА ВРАТА, морски теснац, 1 км широк, између јужног, исњрајка отока, Крка (рт Скулица) и отока Шрвића (рт Стражице са светиоником). О. В. воде из Планинскога Канала у Кварнерић, а зову се 0. В., јер су према граду Сењу, од њета, мало јужније, 12 км далеко.

J. M-w.

СЕЊСКА ЖУПА. B. Ce.

СЕЊСКА И МОДРУШНА или НРБАВСКА БИСКУПИЈА није познато кад је основана, ни ко је основао. Тек у 12 веку познат је шрви сењски бискуп, Миреј; међутим је извесно, да је у Сењу и пре Миреја било неколико бискупа, који су потпадали под солинско-спљетске надбискупе. Крбавска бискупија основана је на Сабору у Оплиту 1185. Када, је Крбави претила опасност од Дуража, тада (1460) јој се бискуп, дозволом паше Џија П, шресе-“ дио у Модруш (Модгизза, Модгизвја), и ту је остао више од једнога века. Најзад је паша Урбан УШ модрушку бискушију ујединио (1640) са сењеком, која, је шризна ла, место сплитскога, остротонског митрополита. — 1852 сењеки и модрушки или крбавски бискуп потпао је под загребачког надбискупа. У сењеко-модрушкој бискупији се свети чини обављају на, старословенском језику, што је на молбу бискупа, Филипа одобрио 1248 HW mama Иноћентије ТУ. Бискупија је у најновије време изтубила Реку, па тако сада, броји 14 дека нија, 138 жупа и 171 свештеника. У њој, уз световни и редовни клир, делују такође и разне часне сестре: милосрднице, од

— ит