Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш

СЕЊОКА КАПИТАНИЈА

1895 (Сењ, ШПрашутњак, Огулин, Грачац, Краљевица), сестре Св. Крижа, од 1906 (Сушак, Госпић), сестре конгрегације Малог Исуса, од 1920 (Сењ) и служавке маленога Исуса, од 1923 (Цриквеница). На Треату се много посећује Милосна Мајка Божја.

Литератуфа: Еагаб, Шупсит Saсгит, 1У; Сладовић, Повести бискупијах сењеке и модрушке или крбавске (1856); Црнчић, Најстарија повјест о крчкој, осорској, рабској, сењској и крбавској бискушији (1867). Ј. Јеленић.

СЕЊСКА КАПИТАНИЈА. 1469 отео је краљ Матија Корвин кнезовима Франкапанима град Сењ са котаром, а после и кнежију Гатачку или Гацку са градом Оточцем и још неким градовима у околини. Од читавог тог подручја уређена је засебна управна војничка област: (О. К. Главар те области, капитан, имао је потлавити задатак, да са краљевеком четом брани поверене му, области од турских навала и од Млечића. Поред тога имао је пазити и на суседне хрватске кнезове. 1504 примао је капџитан за одбрану Сења и осталих градова своје капитаније 2.000 форинти у злату и за 500 форинти соли.

(0. К. припадао је 1479 и прад брињеки, а 1459 градови: Сењ, Оточац, Стари Град на мору и Нови Град. Читавом кашитанијом управљао је капитан и његов заменик, вицекапитан. У појединим градовима седили су каштелани или поркулаби (Вигввгајеп), Већ 1472 издао је краљ Матија грађанима Сења слободно писмо, којим је потврдио њихове старе повластице, те их заштитио од насиља краљевских капитана и каштелана. — По узору (О. HR. уређене су после у 16 веку, и друге капитаније уз турску међу, од којих се развила Крајина.

Први по имену познати сењеки кашитан био је 1473 Болфгантус Фроднар. 1495 и 1496 била су у један мах заједно два капитана: Никола Колумић и Загрепчанин Иван Пасторија. 1506—1518 у Сењу није било посебних капитана, већ су ту част вршили тадашњи хрватски банови, који су, уз своју банску плату, примали за. капитанију 2.000 златних форинти у TOTOвом и за 1.000 форинти соли. Од јуна. 1518 опет су била два капитана: најпре Јеродим Петелинић и кнез Ференац Нелепеци (1518), затим Ј. Петеленић и Грегорије Орловчић (1521), а од 1523 Г., Орловчић и Петар Кружић, којима је била поверена. и одбрана Клиса, па су се звали сарг tanei Šegnae et castellani Clissiae, Kan је Г. Орловчић погинуо у боју на Мохачу, остао је П. Кружић сам на бранику Сења, и Клиса (сарђапеиз Зерпелз5 ес С]П551епsis), Од 800 момака, што их је изборни Сабор на Цетину (1527) тражио од краља Фердинанда. за одбрану Хрватске, Сењ је имао добити 60 стрељаца и, заједно са Оточцем, Клисом и Старим Градом, 50 коњаника. Међу потоњим кашитанима. нала-

'BHMO и грофа Петра Зрињског. О. капитан

био је велик и утледан господин. Од два традска суца у Сењу, властеоског или тосподског и грађанског или пучкот, он је бирао првот, док-су другога бирали племићи и грађани. Ко се не би задовољио осудом судова, могао је учинити призив на капитана. Он је постављао и једнога, од три заприсегнута племића, испитивача јавних исправа и опорука. Он је имао надзор над градском касом. Без његовог посебног допуштења ниједан Сењанин, ма кога, сталежа, није смео, под претњом смрти, преноћити изван града. Само капџитан је смео у градској луци ловити рибу. Нико други сем њега није смео трговати сољу, медом, танким тредама, обручима и мањим веслима. Он је становао у градском каштелу (сада бискупски конвикат Ожеговићијанум).

Литература: ВБ. Клаић, Повјест Хрвата, 1, 14; М. Магдић, Сењ у: 17 веку (Хрватско Komo, VI, 1910).

Ј. Модестин.

СЕЊСКО БИЛО, планина у Хрватској, западно од тока реке Гацке. Пружа се у динарском правцу, од северозашада. према југоистоку, од Вратника, 7'5 км источно-југоисточно од Сења, до Кутерева. У томе правцу су највиши висови: кота 1.139 м. Јадићева Планина (1.417 M), Koначишта, (1.494 м), Бели Кук (1.333 м) и Кечина Греда (1.318 M). Североисточна. стра– на, С. Б. врло је стрма, док се југозападна сасвим постепено спушта и представља

„изразиту висораван. Због кречњачког са· става, на (О. Б. нема ниједног потока, вр-

ло је оскудно изворима, али је ипак највећим делом пошумљено. На. југоисточном крају С. Б. одвајају се од њега Кутеревска Коса и Рошманов Крч, који се даље наставља у Велику Косу. Североисточно од 0. Б. пролази друм Сењ и Огулин—Жута Локва—Оточац—Прибој и Госпић, југозападно, друм Сењ—Овети Јурај—СОамарџија—Косињ и Бат, а југоисточно од њега води друм Самара вани Отоскио

СЕОБА СРБА И ХРВАТА НА БАЛКАН. (0 овом догађају једно учи данашња, најука. преко већине научника, а друго о томе прича најстарији извор за тај догађај, византиски цар и писац из средине 10 века Константин Порфирогенит, у своме делу, познатом обично под називом Де афиизгапдо шарего (0 управљању царевином, т. ј. византиском царевином). По Порфирогениту, Хрвати и Срби дошли су у данашње своје земље, у почетку 7 века, за владе византиског цара Ираклија (610 до 641), а те су земље онда спадале у византиску провинцију Далмацију. Али, како Порфирогенит каже, такође за Ираклија, и такође у Далмацију спустили су се и шрекодунавски Југословени, под водством тадалшњих својих тосподара, Авара. Реч је ту свакако само о оним Југословенима,

који су већ и дотле боравили близу ви-

= 118