Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш

—

и Хрвати и Срби, још од досељења, захватили баш оне делове Далмације, који су и у Порфирогенитово доба важили као хрватски, или као српски. Али, ако су те Порфирогенитове сведоџбе још непотврђене, исто се то може рећи и за хипо-

тезе Димлера, Јагића и Јиречка, које се

данас усвајају на место речених Порфирогенитових тврдња. Нико на пр. не јемчи, да су се Хрвати и Орби, као што је то хтео Димлер, насилно пробили на византиски Балкан. То не мора бити тачно, и ако су Византинци по који пут имали обичај да насилна усељавања туђинаца на царску земљу прикавују као сеобе, одобрене милошћу самих твизантиских царева. Сам Порфирогенит на пр. помиње заузеће византиске Далмације од Авара и аварских Југословена као насилно. Исто је тако недоказана и Јагићева теорија, да, су Хрвати и Орби и у 6/7 веку, онако исто као и данас, морали бити Југословени, а не северозападни Оловени. Јакић је ту теорију сазидао на двема својим основним поставкама из области Линт вистике. Прва је поставка очигледни (Da кат, да је српеко-хрватски језик, од како ми почињемо назирати његов карактер, а и других словенских. језика, т. ј. најдаље од 10 века па на овамо, најсроднији баш југословенским · језицима: са, словеначким, са македонским, са. бутатрским наречјима, са којима свима, он управо чини једну засебну целину словенских наречја. Друта шак Јагићева, поставка је његова општа хипотеза, да су основне језичке особине по којима се словенски свет, од друге половине средњега века ша до данас, дели на три велике језичке гране: источну, северозападну и јужну, постојале већ у 6 веку, кад су се, по Јагићу, Хрвати и Срби преселили на Балкан, и да су углавном још од онла сви данашњи језички припаднтици источне тране становали на, словенском истоку, а скоро сви даналињи припадници северозападне тране да су још од онда обитавали на словенском северозападу, 31 најзад скоро сви данашњи припадници јужне гране да су се још од онда налазили на словенском југу. Само је собом очевидно, колико је ова Јагићева, хипотеза недокавана. Нити је лингвисти лако поверовати, да, се код Оловена могло још у 6 веку познати по језику, ко је источни, KO северозападни, ко јужни (Оловенич, нити је историку лако усвојити, да су словенске масе, које од друте половине средњег века па до данас живе на славенском истоку, северозападу, или југу, живеле још од 6 века, ма и углавном, приковане за тај словенски исток, северозашад, или јут, и да су се, ма и углавном, само источне масе селиле на исток, само северозападне на северозапад, а. само јужне на, југ. Уосталом, баш и да је све то тако, није искључено, да су Срби и Хрвати 6 века чинили од тога, правила

СЕОБА ОРБА И ХРВАТА НА БАЛНАН

изузетак, т. ]. они су тада могли и бити по језику Југословени и уједно становати усред северозападних (Оловена. Јер, и по самом Јагићу, у тим раним временима, исто онако као и доцније, дешавала су се по који пут и сељења појединих словенских маса из једне језичке гране у другу, нарочито због притиска и насилног премештања, које су код Словена вршили њихови суседи и господари. Могао је, дакле, неко бацити Хрвате и Орбе са словенскот југа на словенски северозашад. Док се не рашчисти питање, ко нам каже истину о хрватском и српском доласку на Балкан, Порфирогенит или данашњи научници, који његово казивање одбацују, дотле се не могу одредити ни тачне године када су Хрвати и Орби извршили тај долазак, ни шут, којим су они при том имали до Ђалкана. Јер, ако су Србо-Хрвати у доба тог доласка били исто што и панонски средњедунавски Југословени, онда се њихов долазак на Балкан хронолошки поклапа са сеобом тих аварских Југословена у западне балканске земље, т. ј. пада по свој прилици у прву половину Ираклијева царовања, (610 до 626). А и пут Хрвата и Срба до Балкана био би у том случају сам собом јасан, т. ј. свео би се на прост прелаз Саве и средњег Дунава. Но, ако су Хрвати и Срби били у то време нешто друго од аварских Југословена, ако се т. ј. нису кренули Ha Балкан из Паноније и са средњег Дунава, него чак са Висле, и то прво Хрвати, па после Срби, а и једни и други после аварских Јутословена, онда, су се они преселили у своју нову балканску домовину ваљада тек у другој половини Ираклијеве владе (626—641). У овом су случају све до тога доба и у Далмацији, и у опште на Балкану, па и у земљама, северно од Саве и средњег Дунава, жарили и палили Авари и аварски Југословени, тажо да су се Хрвати и Срби тада тешко могли пробити чак са Висле на Ђалкан, и настанити се на њему. За њих би то лакше ишло тек од како су се Авари са својим Југословенима, као савезници Персијанаца, потпуно замајали опсадом Царитрада, (626), и од жкако је аварска, сила, претрпевши при тој опсади слом, за увек посрнула. Тек тада је и Ираклије могао располатати твизантиским балканским провинцијама, па довести у њих Хрвате и Орбе. Да би пак хрватски и српски досељеници допрли са, Висле чак на, Балкан, они су ваљада ударили кроз кланце северних Карпата 'и кроз Потисје. Јер, туда им је и географски био најпречи пут од Висле до Балкана. А и Порфирогенит каже, бар за Србе, да су, пошавши из Македоније натраг кући на Вислу, прешли Дунав, и то негде у близини Београда, што наводи на мисао, да су се они, и при доласку са. Висле на византиски Балкан. пребацили

== 193: —