Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш

СИМНОНОВИЋ -ЧОКИЋ.

Загреб, где је остао све до пенсионисања,“ 1902. Још једанпут је 1917 изашао на п9зорницу, као Подкољесин у Гогољевој Женидби, а 1923 прослављена му је 80-годишњица представом, у којој је старац играо главну улогу. СО. је играо бонвиване у француским савременим комедијама и комичаре у немачким лакрдијама. Q. je остатак старе тарде, пун племенитог заноса и уметничког поноса. QC. је написао неколико мањих драма (Аманда, Без бркова, Ветеранац, Два Леополдовца, Тврдоглавац), а Зајчевој оперети Афродити сложио је либрето. је

СИМЕОНОВИЋ - ЧОКИЋ | ЈОВАН, писац (21/11 1851, Сремски Карловци — 9/6 1994, Сремски Карловци). Овршио је реалку у ЏШанчеву, а затим је студирао технику у Бечу. Од 1880 радио је као чиновник код српских | народно - црквених фондова у: Сремским Карловцима. — (С. је почео да. пише песме још као ђак, као агилан члан бечке Зоре у алманаху Зора 1875. Касније је постао главни сарадник илустроване Српске Зоре Стефановића Виловског, a објављивао је песме у Јавору и Стражилову, чак и касније неки пут у Бранкову Колу, чији је био један од покретача. Збирку својих песама није издао. После 1880 (0. је све мање писао, са књижевношћу је одржавао везу скоро једино као члан књижевног одељења Матице Српске, % бавио се иначе философијом. О. је још у бечко време радио на словенској узајамности, преводећи, већином стихове, словеначких и руских песника, као Конека, Покорног, Масалицког, Хомјакова, и, напослетку, Пушкина, из чијег је Оњегина објавио добро преведене партије у Јавору и Стражилову. Од Словенаца нарочито је преводио Отритара и, посредством А. Третењака, одржавао је везе са ЈБубљанским Звоном. 1879 С. је био један од издавача, Славенског Алманаха. О. је затим Дао неколико превода на немачки од Змаја, 1886 објавио је Полетарке Косте Трифковића у СОтражилову и 1879 штампао је популарни, илустровани превод Хиљаду и једне ноћи.

Литература: Успомене СОтефановића-Виловског; Џ. Марковић Адамов, Приказ Оњегинова превода, (Стражилово, 1886, 235): Љубљански Звон (1877); Урош IIoнић (Српски Књижевни Гласник, 1928); Стефановић-Виловски, О Оловенском Алманаху (Књижевни Јут, 1919, 11—19); Вл. Ћоровић, Историја Зоре.

В. Петровић.

СИМИЋ АЛЕНСА, политичар (18/3 1800, Бољевци, Срем — 17/2 1872, Београд). Овршио је школу у Ћакову, у Срему, а потом је служио у трговини. 1819 прешао је у Србију и постао писар у канцеларији кнеза Милоша. 1824 био је базрђан-баша у Београду, 1835 министар Финансија, неко кратко време, затим први ађутант кнеза Милоша. Припадао. је странци Уста-

,

вобранитеља, која се борила за Устав против кнеза Милоша и кнеза Михаила, (1838—1842). Био је капућехаја у Царитраду 1842, кнежевски представник и министар Иностраних Дела 1843—1844. Потом је провео пет година ван политике, на својим добрима у Влашкој. 1849—1852 био је министар Правде и Просвете, 1852 до 1853 министар Унутрашњих Дела, 1853 до 1855: кнежевски представник и министар Иностраних Дела. У овом последњем положају имао је тежак задатак, да сачува неутралност Србије за време кримскога, 'рата. 1856—1857 био је наново кнежевски представник. После тога стављен је у пенсију. Био је један од стубова уставобранитељскогта режима и један од најбогатијих људи свога доба. Литература: М. Милићевић, ПомеНИК, 637. G- J.

СИМИЋ ДАВИД, трговац (17/7 1855, Ilaраћин — 1918, Ница). Овршио je реалку и трговачке науке на страни. Изабрах је први пут за народног посланика 10/7 1905. Припадао је самосталној радикалној странци и био је члан њеног главног одбора до смрти, а неко време и шредседник посланичког клуба. Као добар познавалац привредно-тртовинских и финансиских питања биран је и за члана финансиског одбора Српске Народне Скупштине. Уживао је велики углед међу беотрадским трговцима. Ј.

СИМИЋ ЂОРЂЕ, политичар (16/2 1843, Београд — 11/10 1921, Земун). Био је син Стојана Симића. Учио је државне науке у Берлину, Хајделбергу и Паризу. 1867 оженио се кћерком кнеза Александра Карађорђевића, која је убрзо умрла. 1867 до 1882 служио је у Министарству Иностраних Дела, тде је доспео до чина начелника политичког одељења. 1882 постављен је за генералног консула у (Coфији, и остао је на томе месту све до прекида дипломатских односа између СОрбије и Бугарске услед бреговске афере 1884. 1887—1890 био је посланик у ШПетрогралу, а 1890—1894 у Бечу. 1894 био је председник министарства са портфељом министра Иностраних Дела једно кратко време, па после тога, по други пут, посланик у Бечу, све до краја 1896, када је наново постао председник министарства, опет Ca портфељом министра Иностраних Дела. За разлику од његовога, првога министарства, које је било непартиско, ово друго министарство било је састављено махом од радикала, и трајало је до октобра 1897, када је одступило због повратка краља Милана у земљу. 1900 био је QC. посланик у Риму, 1901 председник Државнога Савета и сенатор, 1903—1906 посланик у Цариграду, а 1906—1912 по трећи пут, посланик У Бечу. 1912 стављен је на расположење. C. је био један од оснивача Српскога Црвеног Крста (1876) и његов дугогодишњи

— 130 —