Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш
СВЕТЉЕЊЕ : –
Пре нето што ће домаћи сести ва постављену трпезу, софру, синију или како се где тај сточић зове, пред њих ће стати. ређе сести, девојка или млада, држећи у руци запаљен луч, да се види вечерати. У југо-западним крајевима до скора су собе осветљаване такође лучем. У кући је увече редовно гореда ватра на огњишту, те се према пламену видело покаткат добро, али већином се тек навзирало. Из куће се ишло у златибореком срезу
кроз врата у собу. У соби је, олмах по-.
ред врата за један метар од земље, стајала нека направа уз сам зид, налик на димњак од укованих дасака. Једна дашчица била је хоризонтално прикована за брвно од зида, а с обе стране бокове су затварале даске, до просечених таваница за одилажење дима. На хоризонталну даску положи се камена плоча, а на њој запали луч, по јужним крајевима зват борина. Та се светиљка зове лучара. Кад је у дворишту био какав скуп, слава, свалба или кад се укопници с погреба врате домаћиновој кући и т. д., онда би направили као скелу, озго метнули Kaмену плочу, и на њој би запалили луч, да се види вечерати и пијуцкати. У типским кириџиским крајевима ово је доскора била редовна слика, и друкчије нико није ЧИНИО.
Где су тод велики пашњаци, увек их прати четинарска шума, а у њој има 60ровине, из чијег приземног дебла секу луч. Лим, Тара, Шива, Моравица, предели су где се секу борови трупци за луч. Кучке 'жене товаре луч на бремена. и продају на ријечком пазару. У Хрватској борова цепчида, којом се светли 80ве се лучка, а дрво од кога се лучка теme тешњак, у Црној Гори пак подебела цепаница или ваљак луча каже се пољено, а трупац луча често носи име крља. Васојевићска лучара има друкчије вла·стито име, дуца. Код суве јеле има. такође мало смоле, али она се највише вгусне у чворовима; њих Личани такође цепају у цепчице, којима исто тако, за невољу, светле као и смоловитим боровим лучем. Овај јелов луч. зову смогор, а и за борину се рекле смогор. У Босни. је лучара била покретна, личећи на чирак и звала се светљаја или светлаја. У западним земљама то су били дрвени чи-
раци, кадшто висине човечјет раста, Ha .
ногама или Ha једном кругу оздо притврђени, па озто на њима своји камена плоча са ониском оградом, код сиротиње оп камена, а код других од железа. За-
паљени луч. прислони се на оградицу да ·
што усправније стоји, а кад се разбукти.
Tap се шири до миле воље, од чега им И
јесу куће црне као димњак.
У Дубровнику су још у 15 веку владике (госпође) и служавке силазиле и пењале се ноћу по степеницама са лучем у руци. Тако се лучем осветљавало и по
манастирима. Извесно није тада било
= (8 СА
владалачким дворовима.
друкчије ни у. "По путописима за прве владе кнеза Милоша и механе су осветљаване лучем, јер свеће још беху скуп материјал, а за јужне крајеве, на пр. Охрид, има помена да је по улицама на железном светњаку горела
берина. Из историске успомене на луч навешћемо само два примера, како су га сељаци морали у лдажбини давати. Краљ Владислав је наредио, да меропси доносе по бреме луча Св. Богородици Бистричкој. Краљ Милутин опет да меропси доносе луча манастиру Грачаници о Божићу и о Св. Богородици.
По личким католичким селима. место луча борова, спремали су под истим именом луч од букових плањки (дасака). На дугачкој клупи углави се плањка дуга као рука и стругом изрендише у танке. цепчице које се за осветљавање туре у жеолезне ракље, па светљају. i
3y6ba. ce прави у Херцеговини и Црној Гори, и по околинама. сличног терена, где је камењар и непроходно. Кад нађу храстов, церов, у опште дубов, или лесков прав омладак, обично дебео као рука, а може бити и нешто дебљи или тањи. Дужина варира између јелног до једног и по метра, ретко с човечјег раста. Јак чо0век ухвати омладак за гране и толико снажно увија да испрска уздуж. Онда му гране скреше и одсече та до корена, затим га положи на стену, па ушицама од
· секире дотле туца, док се влакна. не рас-
преду. Потом ту палицу подитне у кући више ватре, да се ваљано исуши, и то је зубља, која се у Далмацији зове паља. Кад се ноћу хоће куда по каменату на nyT Ma пође, припале је негде на огњишној ватри и држе упреко од себе. Може по пола. часа да светли, а кад дотори, узму другу и о њу припале. Зубљом се светли само изван куће, и кад пођу до обора,' а у кући никад. : Воштане свеће су у сакралној и профа- | ној употреби још из незнабошких времена, као и многи други незнабожачки обичаји, тако исто су се и воштане свеће еклониле у цркву, и ту се лепо прилагодиле, као да су од увек биле битни и саставни. део вере, упорно пркосећи позни-
јим лојаним и другим свећама, па и леп-
шем и јачем другом осветљавању. 'Taко се исто по општем риту одомаћило и. кандило у хришћана, па и у јеврејској ранијој и познијој мухамеданској вери. Вештана свећа налази место у многим
' обичајима и празноверицама: у цркви, у
кући о слави, на гробљу, негде о ношењу крста, резању записа, у суду о заклетви и т. д. Светиња воштане свеће оглета се чак и онда, кад се угаси, јер се гледа, куда ће се дим управити, а TO је чиста. мантика. За много векова људи су се сдужили за све домаће потребе само воштаним свећама, а сада се још једино од воска, прави свитац, који се припали кат-
~