Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш

СВЕТОВИД

Турска реч чирак за свећу преовладала је, и већином изатнала. старију Hamy реч светњих, свијетњак - светњак, у Јањеву светник (чује се и шандан), и још старија имена свјештник, свјећњак, свјећник и т. д. У властеоским, и у опште угледвим, кућама, тореле су воштене свеће у сребрним свећњацима, а прост свет их је имао од железа, бакра, јод печене земље, па чак и дрвених, сем проврћеног места за уметање свеће, које је било каквим металом обложено. Црквени чираци MaMOM су са шиљцима и на њих се натакне воштаница.

И после 1860 виђало се, особито по дорћолеким кафанама. како MT дању горе лојане свеће на незастрвеним столовима.

У зарезима њихових бокастих земљаних -

чирака, стајале су около забодене шреце-

пљене масне играће карте, које шушачи |

припале на свећи и наднесу нац душу или питарету. У механама се припаљивало само жишкама (из опажа, јер је то било још јефтиније. Код православних 'у западним странама. »Сав дан о креном имену! гори на столу у круву свећа, а друга. од уља, (тућерна-лућијерна, лукијерна, лукијерниna) o чавлу башка тори ноћ и дан, намењена мртвим те куће. Кад живи славу имају, нек имају и они светлости на. оном свету, јер кажу, да је свећа. души око.« Лућерна се у Лици каже лућерда, а у Дубровнику ': већем делу Далмације лук јернар. Лужијернар, као и друга. му слична. имена, у ствари је железни или. бакарни жижак у облику затворене лампе, с једном, две, три (или ређе, само 34. ботатије куће са, четири) шупље 'размакнуте цевчице (носца). Нашуни се најчешће уљем у шриморским крајевима, у унутрашњости маслом, а стијење се увуче кроз цевчице, запали и гори. Свази лушијернар треба. да има, било торе било с бока, дршку за HOшење, и о металним верижицама. стално причвршћене штипаљке, толико, колико 'је цевчица за брисање стијења од гара.

У понеким војвођанским и хрватским кућама и сада, се још шали обичан жижак, да се по собама боље види. У какав судић или чашу наспе се масти и тури стењак. од раздеране уврћене 'крпе. И кад се маст стине, око запаљена. стењка тоши се и гори. Шростији је жижак, кад се у растопљен лој тури стењак, који се после брзо спине. »Морлаци« пак пмају, жишке маслом пуњене. Мале светиљке у Босанској Крајини напуњене су маслом и зову се такође лућерде. ~ |

Кандило се зове кад се у чашицу наспе прво до пола вина (ракије) или воде, па. вејтина или као у Војводини олаја (од репице), ји унутра, спусти метални пловак, на чијим су шиљцима заденута парчета плуте, да плови, а у средину се увуче стењак, раније труд. Негде се кандило 30ве и жижак, олајем.

— 70'—

особито кад је напуњено

пи

О s -

Лампшић је у Банату позната лампа. која је без стаклета (нилиндра). за спровођење дима, па кад се запали, пламен се лелуја и на све стране лети тар. Кад иду у коњушницу њоме се служе, а у кући ретко.

Фењери су увек од плеха, који је раније био избушен, да се светлост од уметнуте свеће даље шири, а доцније са стакленим окнима, која много јаче расипају светлост. Фењерима се служе свуда по Старој Србији и Македонији, и даље где · су Турци позно владали. По ходницима и двориштима фењер се увек пали, а кад се људи крену у усамљене улице, чак и сала по Скопљу, не иду без фењера. За турско време градске улице нису биле осветљаване. Чим сунце зађе, ћененци се спусте и дућани закључају, као и кућна дворишта, и нико без велике невоље не излази до зоре. Ами Буе и за Београд наводи, да нема по улицама осветљења. те се иде са фењерима у руши. Али под друтод владом кнеза Милоша уведени су фењери, да светле и по улицама. само што

оу лампице у њима, пунили дуто времена

зејтином, па тек доцније петролеумом. И

у Дубровнику негда није нико смео ићи

ноћу по улицама. без фењера, који су звали и фералом, фералићем. У селу су кадшто место луча држали у руши упаљен омут сена.

У свежој је успомени из Хрватске. нетда на турској граници, тако звана витиљача, фитиљача или смоленица. На високој мотци види се као кошница. изнутра. од ствари, које могу горети, па кад би ударили Турци, оно се запали, да људи из далека могу видети и да трче у помоћ.

По Лици. свакојако и свуда по планинским сточареким крајевима, чобани кад пођу од куће, немајући кресива. (узму жара и метну на суву крављу балегу, па носе до одређеног одморишта, где обично имају прикривене трашиће с кромпирима. Кад стигну до жељеног места, балега се ужари, онда они на њу помећу суве маховине, издељаних (иверчица о суваших па. ватру лако наложе, пеку кромиитре; некад усијају бетутке, па кад помузу овцу или

· козу ју. савијену крбуљу, спусте у млеко

врео камен, да се 'уавари.. А. на. балези пришаљују труд и дуван.

Дању хоће наш свет с огњишта. да позајми мало ватре, а ноћу ни по што. због пчела (и стоке, јер то »не ваља«.

: \ С. Тројановић.

СВЕТОВИД, забавно - научни лист. Излазио је два пута недељно, прво у Те-

·мишвару, затим у Бечу, 1852—1870. У ред-

ник и издавач био је Александар Андрић. 1556 имао је као недељни додатак; Оветовар. | И И СВЕТОГ САВЕ ЈЕЗЕРО, језеро у Црној Гори, на Дурмитору, 14 км јужно-Југоисточно од 'Ћирове Пећине (2.534. м). Лежи под врхом Савина Кука, на апеолут-

ЕУ 5 S 57, \