Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш

CS AI EA и ЛИ

55 i + O. _OBRTORIH PAT

добили од Порте концесију за изградњу крајњег кража железнице од Басре до Џерсиског Залива, и проширили су свој протекторат над приморјем, где је требало да та железница изиђе на море. Због споразума са Русијом у Азији, и због привредног и политичког шриближења Турске Немачкој, напустила је Ннтлеска своју традиционалну политику у Источном Шитању, она је престала. да буде заштитница Турске и противница. Русије. У истом смислу као немачка · према Џерсиском Заливу, деловала је заустроугарска експанзија у правцу према (С0луну, из кога се може запретити Суецком Каналу, жили куцавици британске импе-

рије. После неколико неуспелих покуша |

ја, Аустрија је, најзад, 1908 успела, да од Порте добије концесију да изгради же

лезнички спој између Босне и Митрови- |

де, која је већ била везана железницом преко Скопља са Солуном. Али, догађаји су спречили Аустрију да искористи ту концесију.

Аустриске аспирације на Балкану и немачке на Средоземном Мору одбијале су њиховог савезника, Италију. Италија, је увидела, да не може остварити своје тежње за Триполисом без споразума. са. Француском и Енглеском. Она. је постигла. тај споразум. Италија је устала и против аустро-утарског плана о новопазарској железници, и заузела се за антантин план о дунавско - јадранској железници. Италија се споразумела са Русијом Ha састанку владара у Ракониђију (1909). Ту је добила и од Русије признање својих ретенсија. на Триполис, а обавезала. се поматати руско настајање око отварања. Дарданела. Обе силе обавезале су се одржавати интегритет Турске, а при евентуалним променама на Балкану применити начело народности. i

Русија је 1907 почела припремати терен за решење питања мореуза у руском смислу. У лето 1908 пошао је њезин министар Иностраних Дела, Извољски, у престонице великих сила, да задобије силе за руски план. На састанку у Бухловицу обећао му је аустриски министар Иностраних Дела, Ерентал, да ће шрихватити дискусију о отварању мореуза 84 руске ратне бродове, али га је обавестио,

да ће Аустро-Утарска анектирати Босну .

и Херцеговину. Проглашење анексије Босне и Херце-

говине изазвало је протесте српских др-

жава, Турске и антанте, и тешку кризу, – која је претила ратом. Аустрија је одбила. сваку мериторну расправу о томе пита њу. Русија није била војнички спремна, па је морала попустити, кад јој је Немачка, упутила ноту са смислом ултима-

тума. Русија и Орбија признале су ане-

ксију као свршен чин. Орбија је морала изјавити, да тиме нису тангирана њезина, права, и обвезати се, да, ће престати "са протестима.

= 70

"агитацији,

– Кад је Србија изашла као победница. из два балканска рата, уплашила, се Аустро-Утарска од њезине пијемонтске улоте, и одлучила, је онеспособити је за дуже времена превентивним ратом. Ту су. политику форсирали војни и феудални кругови, помогнути Немачком. Два пута је Италија (зими 1912/13 поводом Црне Горе, и лети 1913 поводом Србије) устала против тих намера Аустрије. Трећи је пут заратила Аустрија на СОрбију 1914 не осврћући се на расположење Италије.

У јуну 1914 одржало: је аустриско војно водство велике маневре у Босни, ис-

.точно од Сарајева. Ти маневри према Ср-

беји и посета аустро-угарског престолонаследника Фердинанда Сарајеву баш на. Видовдан, дали су повод »Младој Босни«, револуционарној омладини, да скује заверу. те је Г. Принцип смртно погодио револверским хитцима престолонаследника Фердинанда и ненамерно и жену му Осфију, у Сарајеву на Видовдан 28/6 1914.

Поред свет настојања, истрага није мотла. показати какву везу између атентаTopa m службене Србије. Ма да је и специјални изасланик из Беча, фон Визнер, депештирао из Сарајева, (14/7 1914), да се није могла установити веза. службене Орбије са атентатом, него да има чак супротних доказа, предала је Агустро-У гарска, Србији 28/7 ултиматум.

У ултиматуму се наводи Декларација. српске владе о анексији Босне и ХерцеTOBHHeE 19-—31/8 1909, и констатује, да историја. последњих тодина, особито жалосни догађаји од 28/G6, показују. да. у Србији постоји циљ да откине од Аустроугарске монархије извесне делове њевине територије. Орпска влада, шротивно обавези из Декларације, није ништа подузела, да угуши тај покрет, него је толерирала кажњиву делатност разних друштава, необуздани тон штампе, слављење атентатора, учествовање официра и ЧИинсвника у субверсивној агитацији, шропагтанду у јавној настави и све друге манифестације против монархије и њезиних установа. Из признања и из исказа атентотора, излази, да је сарајевско уморство сковано у Београду, да су атентаторима, дали оружје официри и чиновници, чланови Народне Одбране, и да су им прелазак у Босну омогућили шефови српске пограничне службе. Да учини крај тој која . непрестано прети миру. монархије, тражи влада цареко-краљевска од српске владе службену изјаву, да. осуђује пропаганду _ управљену против Аустро-Угарске и да. ће је спречити. Cpuска влада треба да на првој страни Олужбених Новина 26-13 јула да изјаву, којој се даје текст у ултиматуму, и у којој српска. влада осуђује сваку пропаганду против Аустро-Угарске, изјављује, да ће је спречити свима, силама и најстрожије је. казнити. Та изјава треба да се саопшти