Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш

ЧЕТНИЧКА. АКЦИЈА

мање. После неерећног Илинданског устанка, 1903, маса. бугарских четника и BOJвода, не могући да се пребаци у Бугареку. потражила је уточишта у Србији, ма да

је већ било добро познато, да је тај уста-.

нак био спремљен по плану из Софије и за рачун Софије, и да су баш од руке тих људи, који су потражили уточишта. у Орбији, пале главе многих српских учнтеља, свештеника и друтих угледних Срба у Старој Србији и Македонији.

У Београду, Нишу, Крагујевцу, Пожаревцу, Шапцу и свуда, где је било Crapoсрбијанаца и Македонаца у Орбији, продужили су ови бугарски четници и војводе прикупљали порезу за циљеве бугарске комитетске организације, а један велики број њих презимио је зиму 1904/05 у самом Београду. Овде им је била уступљена стара Богословија (на месту између саборне цркве и Калимегдана према хотел »Националу«). Ту су живели као у ка-сарни, а судиле су им саме њихове вој-

воде 502, све што би учинили, тако да су“

били ван надлежности наших власти. И војводе и организатори чета развили су били сву своју акцију. Али 'је међу њима, најактивнији био Матеј Геров (родом Beдешанад, који је десетак година доцније погинуо у Оофији, као. и толики. други умакедонски дејци«, тобож случајно шпретажен од једног аутомобила). Геров, са индексом студента права са подоста. семестара уписаних у Бечу, Брислу и на више француских Университета, уписао се тада одмах и на наш правни факултет тадашње Велике Школе. Није правио питање колико ће му семестара бити признато, и почео је најревносније посећивали чак и часове из црквенога права, које се предаје у првом семестру прве године права. Тражећи што јачег и што чешћег додира са нашим студентима, и у школи и ван ње, Геров је почео међу њима најживљу акцију за аутономну Македонију, коју је бугарска комитетска организација већ била посела, и која је, у границама од Врање и врха Новопазарског Санџака па до Солуна, имала да падне у крило Ђугарској. Геров није успео да придобије нашу омладину за те своје идеје, али ју је необично заинтересовао за прилике и борбу у Старој Орбији и Македонији.

У то доба била је код неких родољуба у Београду већ сазрела мисао о покретању српске акције у Старој Србији и Македонији. Оматрало се, да је то једини начин, да, се српоки живаљ у тим крајевима сачува, од даље пропасти. и да се народни дух не изгуби. Др. Милорад Гођевац је један од најзаслужнијих људи за организовање и покретање наше. четничке алхције. Као београдски општински лекар, Др. Гођевац је морао често да, ради надгледања чистоће по радњама, залази и у мале кафанице, пиљарнице и ашчинице, које су држали Старосрбијанци и Македонци. (Тако се он упознао са свима њима, и почео се

— 946 —

интересовати за прилике: у њиховим крајевима. И ту је, у тим радњама, зашазно извесне људе који се позно у јесен иојављују у Београду, овде презиме, не излазећи | готово нигде из кафаница и ашчиница својих земљака, па. се онда у пролеће поново тубе. Готово случајно упознао се Др. Гођевац са неколицином од њих. То су били четници, који су, супротно својим земљацима, који су с шпролећа долазили у Београд на печалбу, а у јесен се враћали кући, долазили да у Београду презиме, а с шролећа се враћали »на терен«, у борбу. У разговору са њима, Др. Гођевац“ је сазнао за многе појединости у раду бугарских комитских чета и бутарске комитетске ортанизације. Целокупна наша национална борба у тим крајевима сводила се до тада на пропаганду преко школе и консулата. Али како је терен, услед таквог рада, све више тубљен, то је и број школа, и ђака био све мањи. Несређене унутрашње политичке прилике у -Орбији, до промене у 1903, паралисале су биле ни рад консула и консулата. Поред тога, учитељи и свештеници, зависни од консулата, нису могли нити су смели предузимати никакву акцију, ако нису жедели да изгубе своја места, и да у своме

раду наиђу на препреке, баш од те стране,.

која је требала да их штити. Отога је и наш живаљ почео помишљати на ослобођење, које му се нудило из Софије, и стављати се под заштиту бугарске пропатанде“ и“ бугарског комитета.

Тако. су говорили Дру. Гођевцу његови

нови познаници, (Стојан Донски, Коча »Куршумче«, Мисанло и војвода, Каранфиловић. Др. Гођевац их је онда почео пози-

Baru и својој кући. Када су се они упознали с њим већ толико, да су та сматрали

Da дорбог пријатеља, они му се једнога дана обрате, тражећи и од њега прилог за Македонију. Он онда оде ђенералу Миловану Павловићу, тадашњем министру Bojдом, који се сложио Ca Др. Гођевцем, да треба почети акцију, MH, шта више, зажелео да и сам види те људе. Али је Др. Гођевац имао муке, док их је обрлатио 'да, пођу У министарство. Отишли су њих тројица; добили су три брзометке и муницију и сишли преко границе поново у чету, бугарску наравно, јер српеких још није било. – Др. Гођевац је онда наставио акцију У том правцу. Шрви коме се обратио био је председник »Београдске – Задруте« Лука. 'ћеловић, који се, поред свих својих послова, интересовао – много MW 8a народне ствари. Мисли Др. Гођевца су Ta одушевиле, – заинтересовао 6 Heобично за организовање _ четничке – акције и заједно са Др. Гођевцем почео је и сам припремати терен за тај рад. Други родољуби, којима су се обратили, сложили су се такође с њима. Моменат је био дошао. СО једне стране празни резултати дотадалшње ~ званичне политике, која je прескупим жртвама плаћала најмање. ус-