Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш

пехе, нижући. у исти мах све веће поразе, с друге стране, бугарски успеси, при којима је бугарска комитетека, организа ција почела развијати своју акцију чак и у самој Орбији, захтевали су неминовно, да се што пре отпочне нова борба, Фраз· лична од дотадашње борбе часловцем и псалтиром.

У Београду је тада, 1902, основан тлавни одбор четничке организације, и у тај први одбор ушли су: Др. Милорад Гођевад, Лука Ћеловић, Васа У. Јовановић, Лика Рафанловић, Никола Спасић. и Љуба Ковачевић. Седиште одбора је било у Ћело-

вићевој кући, а сам 'Ћеловић је почео при-

лагати око 50.000 динара тодишње 82, U. А., што је за оно доба била велика, сума. Прве наше чете су у тој кући добијале и опрему и одело, и ту их је прота Новица Лазаревић и заклињао. Један грандиозан али врло тежак, рад започет је тако, онда када је изгледало, да је све већ 8амрло и да је у Орбији покопано свако интересовање за судбину наше браће под Турском. Ваљало је савладати многобројне препреке, разбити многе заблуде и погледати истини у очи. — Комитет је започео евој рад у доле, преко границе, на терену, и у самом Београду. Погибија прве у Opбији опремљене и из Орбије упућене чете (сва, је изгинула, у мају 1904, са војводом DANE, Алексићем, на Четирцима) начинила је врло тежак утисак. Званични кругови, који нису одобравали Ч. А., сматрали су да је ово један тежак пораз, који ће им још више отежати њихову политику и положај наших званичних пропатандиста. А штампа, инспирисана тажође с те стране, тражила. је, да се Др. Гођевцу и друговима забрани да »шаљу људе на кланицу«. : · Али није прошло ни пола године а и Београд и цела, земља схватили су сав значај и сву потребу Ч. А. Још у јесен и у зиму 1904—1905 стала се загревати и омладина. за ту борбу. У студентским клубовима, па чак и у гимназиским дружинама, почело се трасправљати о помоћи Ч. А. А већ у рано пролеће 1905 Отара, Србија. је видела младе борце из свих крајева, Српства, који су јој полетели у помоћ, Милош Овилар из Лике, Петар Момчиловић од 'Велебита, Василије Трбић из Срема, Бојковић и Петровић из Војводине, Ђуро Иванишевић из Црне Горе, Љубичић и толики многи други из Ђосне и Херцеговине, 'па, чак и из Далмације, похитали су, заједно са омладинцима из (Србије, на обале Пчиње и Вардара. На Челопеку, Бељаковцу, ШПетраљици, Гуглину, Бајиловцу, Пасјану, Малешу и по прилепским и велешким брдима, с оне стране Вардара, упоредо са синовима тих крајева б0рила, су се и' њихова, браћа, са свих страна Словенскога, Југа. Млади и идеални официр Богдан Хајнц, пореклом Пољак, али Батрен српски родољуб, погинуо је на Петраљици у запаљеној кући, из које је

| ЧЕТНИЧКА акциЈа.

дуго одолевао навали турске. војске, пошто је још пре тога цело своје имање тестаментом завештао својим друговима. Млади учитељ из Ратева у далекоме Малешу, Глигорије Ђорђевић дошао је чак у Београд, да оде са српском четом у Малеш и да заједно са њом тамо погине. Милутин Суботић, тимназиста из Шапца, убија, се, када су му саопштили, да, не може поћи.

„у чету. Властимир Николић, дванаестого-

дишњи дечко, син апотекара К. Николића у Београду, облачи очеву зимску бунду. и навлачи руску шубару, да би тако изгледао старији и обмануо људе из комитета, да. та пусте преко границе у чету. Узалуд се он после уписивао у добровољце и 1908, за време анексионе кризе. Морао је чекати још близу 6 година, да као добровољац погине јуначки већ у праве 601 бама, рата, 1914.

Колико је било зрело земљиште за нашу Ч. А. и колико је то било истински наше. народно тло, на коме су се наше чете 60риле, најбоље се види по томе, како су оне силно напредовале. За непуну годину дана Бугари су били отерани из крајева, које су деценијама већ били држали и оматрали их за своје неосвојиве тврђаве. За, мање од две године наше чете су биле поселе и организовале тотово све

оне крајеве, које је наша, војска, 1912. осло· бодила. Ни један једини од многобројних

сукоба између наших и бугарских чета није се завршло другојачије него нашом победом. Интересантно је, да су Бугари трпели поразе чак и тада, када су њихове чете биле далеко бројније, и у средини села, која су дотле припадала, њиховој организацији. Било је довољно само, да наша, чета уђе у које село, макар и: на силу, па да то село напусти Бугаре и врати се поново своме народу, јер су села и сељаци већ при првом додиру осетили, ко им долази као насилник и отимач, а ко као свој и брат. Јер док су бугарске чете узимале од сељака, велике порезе »за македонското освободително дело«, а по селима, јеле и пиле, истражујући више нето турски јаничари и не плаћајући нитде и никад ни паре за оно што једу, пију па чак и односе, дотле су наше чете све златом плаћале из средстава наше комитетске организације. Село по село тубили су Бутари, често и без борбе. Осокољени успесима, налших чета, и Грци су, у Јужној Македонији и у Тракији, отпочели огорчену борбу против дотле свемоћних. бугарских чета. 1907 Бугарска је, увиђајући да је не само изгубила, престиж у Македонији, него да може лако изгубити. и сваки утицај, почела, засипати Порту жалбама против Орба и Грка и њихове акције у Македонији. Да би се осветили: Грцима за своје поразе, Ђутари су предузели покоље Грка у Бугарској. Тако су. тада запалили и богату трговачку варош Анхиало, на Црном Мору, насељену Грцима, и поклали многе њене становнике,

— 947 — +