Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш

ЧЕХОСЛОВАЧКО - ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ВЕЗЕ

невине занатлије и трговце. У самој Македонији почели су између Бугара и Грка они страшни покољи, у којима је пало хиљадама жртава, и који још њи данае нису заборављени. Да би спречиле веће компликације и интервенцију Порте, сршпске и грчке чете зауставиле су онда своје напредовање, ограничавајући своју акцију на крајеве које су дотле држале.

У то је дошао 1908 младотуреки преврат и увођење Устава у Турској. Младетурци су прогласили слободу, једнакост и братство свих народности, које у Турској живе, без обзира на веру, па су позвали све народности, да им помогну У завођењу новога стања. Чете су онда сишле из планина, свечано дочекане од младотурака, а војводе и четници вратили су се мирном животу. Али се убрзо, већ на првим седницама, младотурских првака. и наших истакнутих људи, јасно показало, да је младотурски план: потпуно отоманизирање хришћанских – народности у

Турској, а то је значило коначну аобдика--

цију на ослобођење, и ново, још теже, ропство Османлијама. Нестрпљиви, да то што пре изведу, младотурци ву одлучили, да униште све народне прваке и носиоце народне идеје, како би онда обезглављени народ још лакше однародили и отоманизирали. Онда је почело систематско убијање наших првака у Турској. Младотурци су успели да убију старога војводу Мицка Крстића и чувеног војводу ГлиTopa Соколовића, али. су остале наше војводе, и дотле већ опрезне, успеле да се спасу. И докле су неки од њих ускочили у Орбију, да се отуда поново врате са четама, други се одметнуше у гору. Отара, учвршћена организација нашла је брзо све своје старе канале и везе, и револуционарна, акција је још јаче отпочела, да се у јесен 1912 заврши балканским paтом и ослобођењем.

510 1912 прешла је наша војска, границу код Врање и Преполца, оглашаваући Турској рат за ослобођење наших класичних крајева. Међутим, још две недеље пре тога, наше чете су већ повеле цео Козјак, и подитле сва козјачка, села у борбу против Турске. И у Ковзјаку, где је погинуо чувени Tamo (Јован Грковић, четник и бивши ђак призренске Богословије), и у великој битци на Куманову, где је погинуо војвода Доксим Михаиловић из Галичника, и пред Прилепом, где је пао јуначки војвода (Опаса Гарда, и на Косову и на Призрену и Битољу, наше чете су очувале своју стару славу и вадивиле цео свет својим јунаштвом. Рат са, Ђугарима у лето 1913 дао им је опет шприлике за нове подвиге и нове услуге отац бини.

И Оветски Рат 1914 има да забележи херојство и самопожртвовање наших четника и: ваљаност наше 4. А. Када, ·је Аустро-Угарска поднела српској влади

ултиматум, који је био увод у рат, један

од главних захтева у томе ултиматуму био је, да мајор Војислав Танкосић буде ухапшен и суђен зато, што је спремио убиство Фрање Фердинанда, и послао атен-

. таторе у Сарајево. Ухапшен по томе Зах-

теву, мајор Танкосић, који је ватрено крштење добио у борби на Челопеку (16/4 1905) и који је, по ослобођењу Старе Србије и Македоније, своју активност пренео на Босну и Херцеговину, пуштен је 12/7 увече, кала је барун Гизл напустио Београд и када је наређена мобилизација наше војске. А три дана доцније, у првој ноћи рата, четници Јована Бабунског и Воје Танкосића су, поред финанса, жандармерије и оно мало војске бранили и одбранили Београд од аустриског упада. Формирани наши четнички одреди звадавали су доста посла аустриским трупама у источној Босни. Улазећи у Подриње Аустријанци су са страхом распитивали да нема ту сакривених комита.

Када су Бугари издајнички ушли у рат, наши четнички одреди су држали фронт према њима чак и онда, када су већ и Ниш и Врање били евакуисани. Војвода Бабунски и његови људи последњи су напустили земљу, када је у јесен 1915 ДОшло повлачење наше војске из Србије. А на, Солунскоме фронту мали одреди војводе Бабунског и војводе Вука били су страшило за немачко-аустро-бугарске војске. Пред само повлачење из Орбије, погинуо је мајор Воја Танкосић повлачећи се последњи са Дунава испред Макензенових Армија, а пред повратак у Србију

и у велику ослобођену отаџбину погинуо

је на Солунском фронту војвода Вук (потпуковник Војин Поповић). М. Миленовић.

ЧЕХОСЛОВАЧКО-ЈУГОСЛОВЕНСКЕ BEЗЕ. Политичке и литерарне Ч.-Ј. ВБ. развиле су се живље са победом народне мисли у 19 веку. У средњем веку остварено је трипут политичко уједињење Чеха са једним делом Словенаца. Први пут у Самовој држави (624—658), која се после смрти свога творца распала. (Ото година доцније сјединио је великоморавски кнез: Светопук, заузевши Панонију (883—885), по други пут чешка и 'један део словеначких племена у велику државу, која је у: Потисју граничила са Бугарима, док се на северу простирала до (Сале и Одре. Граница између чешких и словеначких наречја био је Дунав. Моравска и Џанонија биле су у то доба средиште рада апостола, Ћирила и Метода, оснивача црквено-славенске књижевности. Из Шаноније су славенска литургија и. тлагољско“ писмо прешли у суседну Хрватску. Од непознатог хрватског глагољаша. потичу по свој прилици т. зв. црквено-словенскочешке тлосе у бечком рукопису, које су састављене у 12 веку у Чешкој. Под утицајем словенских апостола, био је и један део штајерских Оловенаца, а Методови ученици стекли су заслуге и за црквено-

— 948 —

wp O Om m m

и пе и