Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш

славенску књижевност у Србији и Македонији. Долазак Мађара (895) поцепао је словенска племена на северне и јужне Оловене. 1269—1278 завладао је у Корушкој, Штајерској и Крањској Шпемисл Отокар П, али његова је влада имала само пролазно значење. Карло 1У, који је са свог крунидбенот похода у Рим 1351 упутио писмо Стевану Душану, у коме је изразио радост, што се оба владара словенске народности спремају да завладају светом, позвао је у Праг хрватске глатољашке редовнике и основао за њих Емауски манастир. У томе манастиру написан је 1305 глатољски део ремског еванђеља. Међу

хрватским редовницима, које је Карло У

позвао у Емаус, био је и кроничар Иван из (Сења, један од најбољих хрватских минијатуриста 14 века, чији је тлатољски бревијар из 1359 сачуван. У хуситеком периоду бранио је Јан Витовец Гребенски трофу Улрику Цељском његове земље: Штајерску, Корушку, Крањеку и Хрватску, од цара Фридриха |, у намери, да после Улрикове смрти сам ностане словенски кнез, али у томе није успео. У доба реформације скупљао је 1564 у Шрату словенски мецена, барун Унгнад прилоте за штампање словеначких и српекохрватских протестантеких књига у Немачкој. Од тота доба за три века прекинуте су тотово све везе. Избором Фердинанда ] за краља у Чешкој (1526) и у Хрватској (1627) и прагматичком санкцијом створена је реална база за политичко и културно сарађивање, али је до тога дошло тек крајем 18 века.

Под утицајем француских просветитеља развило се у Чешкој научно испитивање, нарочито филологија и историја, и снажила се народна мисао. Шраг је постао центар свесловенских идеја. Дела Добровског ударише темељ славенској филолотији, која је постала нова наука. Компаративно-филолошке студије указивале. су уједно на пространост словенске територије, на снагу и број Оловена, и тиме су будиле словенску свест. Филолози су се почели занимати питањем свесловенског језика, Шафарикове Словенске (Отарожитности и Словенски народопис са, картом Славенства, отворили. су поглед у велику славенску прошлост свима ~ славенским народима, Јан Колар претворио је резултате научног рада у живи програм словенске узајамности. Колар се заносио идејом јединства 'Оловена, и уклањањем сваког сувишног цепања међу Оловенима. У том смислу постао је он отац хрватског Илиризма. Чешка је у то доба била узор словенских патриота, који су прихватили и продужили рад чешких препородитеља.

У ширењу и истицању идеје препорода нарочито су се истакли Словенци. Већ је А. Бохорич у првој словенској граматици (1584) тумачио порекло речи Олави отуд,

ЧЕХООЛОВАЧКО - ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ВЕЗЕ

што се тако Словени зову по славно извршеним делима, патриотско тумачење, из које се 900 тодина доцније родила, Кћи. Олаве Јана Колара. Копитареву идеју о јединственом словенском правопису истакао је први Иван Жига Поповић (1774), а мисао о оснивању словенске Академије свештеник Јуриј Јапељ (1807), који je први говорио и о словенској литерарној узајамности, па је у томе Коларов претходник. Јапељ и Блаж Кумердеј били су први словенски панслависти у литерарном смислу. Кумердеј је у граматици покушао да створи свесловенски језик. 1778 захтевао је од владе словенски наставни

. језик и увођење сродних наречја у сло-

венске школе, т. ј. хрватског, CROT, чешког и пољског.

Најважнији је, међутим, био за словеначку науку додир Добровекота и Копитара. Чешко-словеначке везе постајале су све јаче. Граматичар Метелко дописивао је са Добровским и Шафариком, Словенци Враз и Чоп са Шафариком, Цаф, Францељ и Копитар са Ханком и т. д. Матија, Чоп помагао је Шафарику материјалом из словеначке литературе. Чопов је рад словенски део у Шафариковој Историји Југославенске Књижевности, а слао је приmore и Чешкој Матици. Челаковски је учио 1819 словеначки и српски језик, и 1829 издао је збирку словеначких народних песама. У жељи да зближи Оловенство посредовањем народне песме, утидао је Челаковски на Враза mw doma, ma скупљају словеначке народне песме, које је преводио на чешки језик. Орпске народне песме штампао је у Кроку и Часопису Чешкога Музеја (1899, 30, 89).

Хрватски препород наследио је тежње чешких препородитеља, од којих је преузео препородитељско-ваститна, средства. Хромадкове Видењске 'Новине (1812) имале су знатног утицаја на буђење далматинских патриота, који су настајали основати слични лист. Бискуп Врховац био је у додиру са Копитарем и Добровеким, и нудио им је помоћ да оду на Св. Гору и реконструишу Св. Писмо Ћирила, и Метода. У Загребу су у почетку 19 века основана студентска литерарна друштва, која су радила на развијању хрватског језика. Њихов је рад био реакција на словеначки покрет из Прага, који је истицао нивелисање словенских језика.

Шрви препородни покрет почео је тек Људевит Гај. На Коларов подстицај) издао је Гај 1830 брошуру о хрватском правопису, којом је увео чешки дијакритички правопис. У Коларовим идејама нашао је Гај и основу за свој Илиризам, који је проповедао заједничку илиреку народност свих Јужних Оловена. Гајев правопис био је прихваћен и у Хрватској, где је већ Џавао Ритер-Витезовић још у 17 веку био покушао увести чешке дијакритичне знаке, а и Оловенци се одрекоше бохоричице у корист Гајевог правописа. У Чешкој је

далматин-

— 9498 —