Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш

ЧИКОШ-СВОИЈА

ЧИКОШ - СЕСИЈА БЕЛА, сликар (27/1 1564, Осек). Основну школу је свршио у Осеку и Беловару, а грађанску у 'Трегу. 1574—1882 био је у војној школи у Кисеку и Карловцу. Служио је у војсци као поручник до 1887, кад је изашао из војске и пошао, најпре у Уметничку Академију у Беч (учитељи: Ј. Бергер и Л. К. Милер), а 1892 у Минхен (учитељ: Линдешмит). По свршеној Академији био је, ради даљих студија, у Италији, а 1895 дошао је опет у Минхен професору Мару. Затим се је доселио у Загреб, где је постао професором у Уметничкој Школи. 1902 до 1903 био је у Америци. Сада је професор у Уметничкој Академији загребачкој. — Главна су му дела: Кирка (Будимпешта), Pieta (Штросмајерова Галерија у Загребу), Шшпосепна (Петроград, Софија), Одисеј, Омрт Цезарова, 'бирил и Метод

(Загреб), Салома (Америка) и Сафо (За-

греб). : Литература: В. Луначек, Бела Чи-

кош-Сесија (1920). 1. JI

ЧИЛИЋ (КАРАГИЋ) ЛУКА, босански фрањевац, писац (1707, Бачка недалеко од Ђаје — 921/4 1771, Баја). После свршених наука остао је на Корзици, у својству духовнога помоћника. Повративши се у своју редодржаву посветио се на тенералноме · фрањевачкоме училишту у Освеку васпитању ~ редовничке – младежи, ради чега. је добио наслов и права »јубиларнога лектора«. Вршио је једном част кустоса, а Бугарску :је пропутовао у својству тенералнога повереника. Неко је време био надстојником окуженика. Када се 1749 Сомбор прогласио слободним градом, Чилић је овој свечаности с фра ЈерониMOM Липовчићем присуствовао и одговарајуће црквене обреде обавио. Ч. је написао pacmpaBy Directa ad coelum via, mo-

свећено ~ Ђаковачком бискупу dompmhy и 1755 штампано, у којој је за редовнике, црквењаке, а особито равнатеље

редовничких новака развио науку о трима ступњевима еванђеоске савршености.

JJ. ЧИМТИЈАНЕ, врста шалвара у Галичнику. Н. 9.

ЧИНГРИЈА ПЕРО ДР., политичар и народни препородитељ Далмације (23/8 1837, Дубровник — 13/7 1921, Дубровник). Оврвивши основну и средњу школу у Дубровнику, пошао је на правне науке у Џадову, тде је промовисан за доктора. После повратка из Италије прикључио се народном покрету у Далмацији и ступио у народну странку (1859). Ч. је био један од вођа у борби против талијанске Beћине у дубровачкој општини, која је 060рена, 1864, и том је приликом изабран за другог приседника у општини, да касније 1878 по први пут седне на начелничку столицу, коју је стално заузимао 1899 до 1911. 1871 изабран је Ч. за посланика на

Далматинском Сабору, у коме је био преко четири деценија, радећи у заједници с Парлиновићем и Клаићем, а после њихове смрти преузео је и водство Народне странке. Као реалан политичар Ч. је био уверен, да народна свест у Далмацији у то доба није још била тако јака, да би се могла водити независна, политика, каква је одтоварала читавом његовом бићу. Међутим крајем деведесетих година прошлота века сматрао је Ч., да је дошло доба, да се народна политика у Далмацији оријентише према општим народним циљевима.

Њетовом је сарадњом дошло до сарадње, а онда и формалног здружења народњака и праваша у једну, Хрватску странку (27/4 1905), која је не само имала да уједини све хрватске елементе, него и да утре пут споразумном раду са Србима. Покрет у Хрватској 1903 против Куена наишао је на велики одјек у Далмацији. Далматински заступници, предвођени Ч., пошли су у Беч, да уложе протест пред царем у име читаве земље ради мађарског зулума у Хрватској. Депутација није била примљена, и увређена се вратила кући. Две године после тога, поверио је Хрватски клуб свом председнику Ч. (15/8 1905) да изабере још двојицу, који ће водити

преговоре на Реци у питању стварања:

Ријечке резолуције. Ч. је изабрао Милића и Трумбића, а личност је Ч. имала снажан утицај на реализацију Ријечке резолуције. :

Своју политичку каријеру завршио је.

Ч. као председник Народнога Већа у ослобођеном Дубровнику и као председник Југославенске Матице. — У рукопису

· је оставио. биографске забелешке, које су · остале

недовршене. Од тих забелешки штампана су два фрагмента: Херцеговачка буна и (Састанак с Пеком Павловићем (Рад од 23/7 1921).

Литература: Др. Љубо Леонтић, Др. Перо Чингрија (у 'дубровачком Раду од 23/7 1991, бр. 86 и 87).

М. Прелог.

ЧИНОВИ И ТИТУЛЕ У СТАРИМ НАШИМ ДРЖАВАМА. У државним уредбама српске државе средњега. века многи су основи, а и појединости, копија уредби и установа византиског царства. Али и поред тота, ипак се не може рећи, да су се народни дух и народне особине сасвим изгубиле у тим уредбама. У прво доба после досељења. на Балканско Полуострво нису српским племенима требале, ради примитивнијег начина живота, установе, које су биле уобичајене у византиском царству. Доста је дуго требало, док је у опште дошло ло правих државних фор'ација, а кад је до њих дошло, онда су се узимале и савршеније византиске установе. Две су речи, којима се у старије доба

'означује старешинство и власт: жупан и

кнез. Жупан је владалачко име више до-

— 9586 —

AO A