Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш

ЧОЛИЋ.

мисије за. пријем Де Банжових топова у Паризу. 1889—1890 био је председник комисије за пријем Берданових пушака од руске владе. За то време заступао је војног изасланика на руском двору. — 1859 био је кратко време професор Војне Академије (тактика, историја, теографија и стилистика). За време Невесињског Устанка (1875) поверено му је као команданту Чачанске бригаде да организује и руководи устанком,

У рату 1876 био је командант одреда, који је нападао Нови Шавар у Јаворској војсци, а 13/7—1/10 1876 командант Ибарске војске. У рату 1877—1878 био је помоћник команданта Моравског кора, па начелник штаба Дринског кора. У рату 1885 био је у комисији за пријем топова у Џаризу. У | ДА В. Белић.

ЧОЛИЋ МАРКО БАРУН (Сзопећ), ђенерал артилерије, заповедник. Олавоније и Орема (15/4 1766, Привлака, Славонија — 14/9 1844, Петроварадин). 1796 постао je Ч. капетан, после Јиновиљског ПЏримирја унашређен је за мајора. Ратовао је 1792 код Тријера, Лукесенбурга и у битди код Вирцбурга, 1799 одликовао се код Цириха. 1805 постао је потпуковник, 1809 пуковник. Учествовао је у битци код Асперна и Дајч-Ваграма 1809. За, изврсно дириговање и вођење чете добио је ред Марије Терезије. 1810 постао је барун, 1812 унапређен је за ђенерала и водио је у рату против Наполеона једну бритаду. После рата добио је чин шодмаршала и ђенерала артилерије.

ЧОЛИЋ ПАВАО (Сзонсћ), · подмаршал (8/11 1768, Оточац — 30/4 1838, Панчево).

Овршивши Војну Академију У Wiener

Neustadt-y, 1786 ступио је као поручник у артилерију, а. 1788 У Бродеки граничарски пук, Од 1814 као потпуковник је служио у петроварадинском пуку. 1830 постао је генерал и бригадир у Панчеву, 1836 подмаршал и командант. дивизије у Великом Варадину. Ч. се у ратовима свога времена одликовао. Добио је надимак »Наполеорн«, пошто је био веома сличан цару Наполеону. : 1.

ЧОП МАТИЈА, филолог и књижевни историчар (26/1 1797, Жировница, код Радовљице — 6/7 1835, удавио се у Оави). Учио је у Љубљани 1810—1814 француску гимназију, 1814—1816 философију, 1816—1817 y Ђечу трећу годину философије, 1817—1820 у Љубљани теологију. После свршене треће године иступио је из богословије и постао професор гимназије. 1820—1822 био је професор у Реци, 1822—1827. у Лвову, где је био од 1825 на Университету суплент класичне филологије. ·1897—1851 био је професор у Љубљани, где је већ од 1828 вршио дужност библиотекара. лицејске (данас студиске) књижнице, а 1831

је постао библиотекар. — Ч.. је · владао

= 964 —-

скоро свима, језицима, који су му били потребни за познавање литерарних вредмности, уважених од. романтичара и познавао је добро савремену европску љитературу. У погледу естетике био је Ч. присталица браће Шлегл, у погледу | философије под ~ утицајем · Хегла, у политици резервисан противник. свакојаке тираније, у национално-културном по"леду бранио је идеју, да је Словенцима, поред побожне, потребна, и световна. литература према највишим европским узорима. Ч. је био за своје доба несумњиво. најученији · Оловенац. Био je изразити тип литерарног гурмана и рецептивног хуманиста, кога, су тек 1828 Копитар и Шафарик начинили продуктивним. — Од 1828 до своје смрти написао је Ч. на немачком · језику први оглед опште селовеначке литерарне историје, с библиотрафским делом. У боју с љубљанским . јанзенистима и бечким цензором Копитарем, Ч. је извојевао победу Чбелице, над којом је по надогу владе вршио локалну цензуру.

ревео је и објавио приказ Челаковског о првим трима свескама Чбелице и додао му своје примедбе, које су постале важне за развитак словеначке поезије и критике. У »абецедном рату« створио је Ч. победу старог, Бохоричевог правописа против новог, Метелковот. U. главно дело, Оловеначку књижевну историју до 1831, издао е тек 1864 Шафарик. Ч. је био прави ментор Прешерна, кога је упутио да нађе велике узоре у светској књижевности, који су били потребни за словеначку поезију. Ч. је утицао на, Прешерна. да. уведе стране, нарочито талијанске и шпањолске, песничке облике, и васпитао га је да створи хармонију између – спољашње | песничке форме и садржаја.

Литература: Левец, Звон, 1879; Џунтар, Злате чрке; Пријатељ, ЈБубљански | Звон, 1991, 409—405, 455—469, 714—720: Жигон, Прешернова читанка; Кидрич, Оло- | венски биографски лексикон (с детаљним | податцима о читавој литератури).

: : Ф. Кидрич.

ЧОРАБИ, вунене чарапе. Носе се у Галичнику и у Дебру. H. d.

ЧОРИЋ AHTOH BAPyH OH МОНТЕ HPETO [Csorich), Ђенерал артилерије и министар Војни (1795, Махично, код Карловца — 1864). У 14 години ступио је У Оточачки пук. Касније је био са принTOM Лихтенштајном у рату 1813—1815. 1833 постао је мајор у Чешкој, 1836. био је пуковник и командант 42 пешадиског пука. Био је ђенерал и. бригадир у Италији, 1848 наименован је за дивизионагра у Бечу и подмаршала. 1848, при нашаду на Беч, имао је Ч. са својом дивизијом веома важну улогу. Он је одбио све навале и заузео царски двор. За ово храбро деловање. и ва велике заслуге за Беч и царски двор добио је орден Марије 'Терезије. У рату против Мађара 1848 ко-

нпр с реке ни ад